Priznanje: Bio sam u društvu s Bojanom Bajrušević
Duvanski dim i povlenske magle s naslovne strane prošlog broja nedeljnika „Vreme“ još se kovitlaju nad javnom scenom Srbije, samo što, nažalost, nismo bolje informisani ko je maznuo lovu, ali se stiču nova saznanja o onome što smo slutili – nema, bre, tu nevinih.
Ovaj tekst nastaje u noći između utorka i srede a strah me je da će do četvrtka ujutro, kada se nađe pred čitaocima, biti bajat spisak o tome ko je koga tužio za klevetu i uvredu, pa neću ni ono što je bilo do utorka detaljno da nabrajam.
Tek, Vladimir Popović tužio je sve redom, od „Politike“ do Dušana Mihajlovića. Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, tužio je B92 i novinara Jugoslava Ćosića, Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, tužio je Vladana Batića, „poslaničku vucibatinu“ kako ga naziva u pismu koje objavljujemo u ovom broju „Vremena“ na strani 77, i novinara „Vremena“ Miloša Vasića…
Ali, red bi bio da počnem od samog sebe. Ja sam čitao Vasićev tekst i nisam urednički adekvatno reagovao na Vasićevu konstataciju: „Kada je pomenulo i Bojanu Trefovicu Bajrušević, bilo je kasno: u subotu uveče bila je u Klubu književnika, kažu, u društvu Saše Tijanića, a onda je u nedelju ujutro nestala u pravcu celog sveta; kao da joj je neko nešto rekao.“
S Vasićem radim godinama i znam da tako osetljive stvari proverava iz više izvora. Ali, kad je Tijanić svoje pismo i vest o tužbi istelalio na sve četiri strane sveta, otkrio sam, naknadno, da je Vasićev jedini izvor niko drugi nego – Vladan Batić.
A lepo smo se u redakciji dogovorili da političarima ne verujemo, a ovome pogotovo.
S druge strane, nije kažnjivo biti u društvu Bojane Bajrušević. I meni se to dogodilo na nekakvom rođendanu. Olakšavajuća okolnost je da dotičnu nisam poznavao pre toga, ali se nismo ni tada upoznali. Ne bih ni znao s kim sam u društvu da gospođa nije oko vrata imala lanac s koga je visio zlatni krst nešto malo manji od onog na kupoli Hrama svetog Save, pa sam bio radoznao da saznam ko je ona.
Dakle, nevin sam, osim zbog greha znatiželje, a i Tijanić je, bogami, nevin u ovom slučaju, što sam utvrdio dodatnom proverom među gostima Kluba književnika, gde se sve to, navodno, događalo. Zato mu se ja izvinjavam sada, a Miloš Vasić će odgovoriti na Tijanićevo pismo u narednom broju, kako red i zakon nalažu, dok ja obećavam da ću zbog greške uredničkog nečinjenja solidarno snositi troškove Vasićeve kazne, ukoliko bude izrečena. Mada niti sam radio za Karića, kao Tijanić, niti sam dobio njegovu nagradu, kao Vasić, što je, sudeći po Tijanićevom pismu sa strane 77, osnov njegove nade da će tu nekih novaca biti.
Brze podmornice: Nije, bre, Cane kapetan Nemo
Ako sam dakle spreman da priznam da Tijanić nije obavestio Bojanu, zvanu Trefovica, jednu od osumnjičenih za organizaciju šverca duvana u mreži porodice Milošević, siguran sam da neko jeste, samo što ne znam ko. Tek, ona je nestala, verovatno bez onog krsta, jer, verujte mi na reč, bio je toliko velik da je s njim nemoguće bežati.
Ovde svi odjednom, osim Mila Đukanovića i Milorada Vučelića, negiraju da poznaju Caneta. Rečeni Cane predmet je političkog spora iz koga razabiramo tek da je sa svima njima šurovao i drugovao, sasvim u skladu s potrebama svog posla, aman se ne slažu oko toga ko mu je bio bliži i ko je koga privodio na razgovore i dogovore.
Cela priča je istorijski bajata. Predmet istrage je posao započet pre 10 i kusur godina, a sama istraga je mlađa tek par godina, i, kako vidimo, svi glavnoosumnjičeni znali su za nju, za detalje i glavni pravac istrage.
Utoliko pre verujem da je Stanko Subotić, zvani Cane, svoju dokumentaciju sredio bolje nego država svoje papire i da će narodski rečeno – da mu pljunu pod prozor.
Ne verujem da je razlog tome što, kako pišu novine poznate po tome što su brže od pameti, Cane ima avione i, čuj ovo, brze podmornice, već zato što ovaj moderni kapetan Nemo nema nikakvu potrebu da se skloni 20.000 milja ispod mora od pravde onih koji je sprovode neblagovremeno i selektivno, sve boga moleći da jureći glavu ne ugrizu sebi rep.
Nova metla: Čemu služi duvanska afera
Ali, ni ova akcija krajnje ograničenog dometa, gde su, trenutno, glavni stradalnici Mihalj Kertes, dežurni „kućni pritvorenik“ svake postpetooktobarske vlade, i neki s nadimkom Mrgud, koji je, kako vidimo, još pre par godina išao sam da se prijavi DB-u i usput da prijavi Vladimira Popovića Bebu, ne bi bila mogućna da u Srbiji, najzad, nije formirana vlada jasne većine s jasnim interesom da se distancira od jedne revolucionarno tranzicione epohe u kojoj je Đinđićevo putovanje Subotićevim avionom pravdano neodložnim državnim poslom.
Ne bi valjalo da se ispostavi da sam u pravu. One silne milijarde odavno su izgorele u dimu i nestale u magli, a sada se vodi rasprava na autsajderskom nivou oko ključne teme najnovije srpske istorije – ko stoji iza Đinđićevog ubistva. Akteri su Beba, Cane, Dule, Batić i drugi bivši faktori, sada svedoci i memoaristi.
Najdalje je otišao Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova, koji tvrdi da je tužbi sklon i na jeziku brz Beba Popović formirao paralelnu vlast u okviru Đinđićevog legitimnog kabineta što je i dovelo do martovskog atentata. To je toliko teška optužba da je i Skupštini Srbije traženo da se o tome izjasni specijalno tužilaštvo.
Cane se već spominje samo usput, a i gospođa s početka priče može slobodno da se vrati po krst. Kao da je „duvanska afera“ tek okidač u definitivnom političkom obračunu oko prava na avangardnost u poslednjih sedam godina srpske istorije, obračunu u kome ovi što su sada na vlasti imaju potrebu da dokažu da su nevini, a ovi što su bili na vlasti da dokažu da nisu podjednako krivi.
