Jedina korist koju normalno čeljade može imati od boravka u vojsci jeste pojačana svest o neuporedivim prednostima civilnog života. Doduše, normalno čeljade to zna i bez oblačenja sivomaslinastih krpa, ali dobro sad…, Kako god, onaj ko je služio kadar u JNA zna za instituciju povečerja: u 22 sahata gase se svetla i ima da se ide u krpe. To je valjda suština vojske: da te teraju da spavaš kad ti se ne spava, i da ti ne daju da spavaš kad ti se spava. Zašto? Zato.
Kad god se, obično u Beogradu, pokrene neka od periodičnih kampanja obuzdavanja i gašenja famoznog „noćnog života“ (koji da je inače „brend prestonice“ i tako to), setim se svojih četiristotinak straćenih dana u uniformi; obaška se prisetim i mrtve tišine i mraka i mukline Ničega po selima i palankama naše i svih drugih Otadžbina.
Naravno da ste pogodili: mislim na najnoviji, decembarski talas dizanja moralne panike oko stanovitih noćnih navika stanovnika ovog grada, nadasve onih mlađih. Krenulo se od problema buke iz kafića u stambenim zgradama, i dok se zadržavalo na tom terenu, stvar je još bila u okvirima racionalnosti: ta buka jeste problem za stanujuću okolinu, i zato tu treba pronaći neko rešenje koje bi svima koliko-toliko odgovaralo. Međutim, ovaj se put otišlo ne korak dalje, nego celu milju: gradska je vlast naumila da o istom trošku zabrani prodaju alkoholnih pića u svim prodavnicama, kioscima, benzinskim pumpama etc. na teritoriji Beograda nakon 22 sata. Zašto? Zato što se „mladi opijaju“, a i neki građani vole da voze pod gasom, naročito noćom. Lepo, samo, kakve to veze ima sa, na primer, mojom malenkošću? Niti sam maloletan, niti vozim, niti pravim izgrede; sve što želim je da za svoje pare u miru Božijem popijem koje pivo ili butelju vina nakon napornog posla, ili već kad mi to odgovara. Ništa, dakle, što izlazi iz okvira zakona ili čak prilično konvencionalno shvaćenog morala. I tu želju ili naprosto mogućnost (koja tako prirodno ide u paru sa životom u velikom gradu, naročito u „južnijim“ delovima zapadne hemisfere) delim sa hiljadama drugih ljudi, više nego odraslih, i više nego nesklonih pravljenju saobraćajnih nesreća ili masovnih tuča.
Namera gradskih vlasti da vremenski ograniče prodaju izvesne, inače izvan Irana i Saudijske Arabije sasvim legalne robe, nema nikakvo uporište u duhu i slovu Ustava i zakona, a pri tome je sasvim besmislena i ne donosi nikakvu „društvenu korist“. Uz to je iritantna u svojoj osionosti i besmislenosti, bezobrazna i cinična u svom ispraznom mamuzanju „moralne panike“ kao omiljene malograđanske mentalne zanimacije. Uzgred, nešto slično postoji već neko vreme u Novom Sadu (prohibicija nakon 23h) i nije ni na koji način rešilo bilo koji stvarni ili tobožnji problem, ponajmanje onaj sa pijanim klincima; jedino je uspelo da zakatanči neke male prodavnice u mom NS komšiluku, i da tako neke ljude ostavi bez posla. I naravno, uspelo je da mene maximalno iznervira; osećaj kada jednom matorom, 45-godišnjem klipanu ne daš da kupi ni jebeno pivo jer se, zamislite, bliži ponoć, e, to se ne da opisati: to treba doživeti. Mada je bolje ne doživeti, baš kao u onom primeru sa vojskom.
Uvođenje „noćne prohibicije“, kakva je doduše postojala i drugde, ali je danas već skoro svugde napuštena, nikada i nigde nije rešilo ni jedan problem, najmanje onaj sa „mladenačkim opijanjem“. Osim toga, to je i direktno nepravno tj. antipravno: ne može se radi suzbijanja asocijalnog ponašanja jednog (relativno malog) dela populacije, celokupnom stanovništvu zabranjivati da u izvesne sate čini nešto što inače nije ilegalno. Ako klinci ne smeju da piju, nemojte im nikada prodavati alkohol, i basta! Sveopšta prohibicija u tom je kontekstu isto što i zabrana seksa među odraslima u svrhu borbe protiv pedofilije.
Najviše me je razgalila informacija kako su se naši gradski očusi i maćehe sastali s predstavnicima velikih trgovačkih lanaca koji su, ljubi ih majka, „podržali ovu meru“. Sav se zarozah od ganutosti: kakav humanizam i renesansa! Veletrgovci otkidaju od usta zarad sveopšteg boljitka! Osim što je u stvarnosti, dakako, sasvim drugačije. Najpre, većina velikih lanaca ne radi noću, pa su mirni. Drugo, zabrana noćnog dotakanja naterala bi ljude da prave kućne štekove alkohola, a gde će ih nabavljati? Naravno, u super, hiper, mega i giga radnjama veletrgovaca, jer im je tako povoljnije. Na drugoj strani, mali porodični biznisi, cornershopovi koji žive ponajviše od noćnog „dogrevanja“ velegrada alkoholom, sokićima, cigarama, grickalicama, slatkišima i kurtonima, bili bi direktno ugroženi. Da sam sklon teorijama zavere, pomislio bih da je baš to lukava namera ovih koji se spremaju da ugase svetlo u Beogradu, kao u nekoj Velikoj Kasarni. Pošto nisam sklon takvim teorijama, mislim da se pre radi tek o neprincipijelnoj, ali neraskidivoj koaliciji nekompetentnosti, ravnodušnosti, ignorancije, plitkoće i malograđanštine.
Već sam dva puta u ovom tekstu spomenuo moralnu paniku, sociološki termin o kojem su u Belom Svetu već brojne knjige napisane (Clio je pre par godina izdao vrlo zanimljivu istoimenu studiju Keneta Tompsona). Jedna od najpopularnijih, a bogme i najpreciznijih i najuniverzalnije upotrebljivih definicija moralne panike kaže da je to „izraz za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalistički način protumačenih incidenata stvorilo ili se nastoji stvoriti uverenje kako društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opasnost, koja se može otkloniti jedino radikalnim, i u pravilu represivnim merama“. E, baš je tako sa grotesknim, ali potencijalno totalitarnim dramljenjem oko noćnih radnjica za pivce-vince dopunjavanje: zasednete vi tako s društvom, sve odrasli i odgovorni ljudi, pijucka se, mezucka se, pa ponestane džebane a balkanska noć je duga, vi trk do radnje na uglu, kad ono – cvrc! Neće da može! Zašto? Povečerje, bato!
Očekujem od (beo)vlasti da u potpunosti povuče ovu mahnitu inicijativu – ne da je tek „ublaži“, jer se ovde nema šta popravljati, ovo načelno ništa ne valja. Ako ništa drugo, očekujem od LDP-a da je na to privoli kako zna. U protivnom, neka nam Đilas svima lepo podeli uniforme, a sebi i svojima dodeli činove. Pa da se zna.
