Sećate li se Šapca? Još pre godinu dana, bio je to „slobodni grad“, „ostrvo slobode“, mesto-lučonoša iz kojeg će se Svetlost demokratije i ostalih divota raširiti Srbijom kao tvorački plamen i prosvetliti je. Plamen, međutim, nije stigao da zahvati osumračenu Srbiju: požar je prvo lokalizovan, a zatim ugašen. Danas je Šabac isto što i bilo koji drugi grad tih gabarita: anoniman i nevažan kao i sve drugo u zemlji u kojoj je važan samo jedan jedini čovek. Koji čovek? Pa, reći ću vam samo ovo: ne, nije Novak Đoković. Nije ni, šta znam, Dragan Bjelogrlić. Čak ni Čola ni Bajaga, ni Koja ni Brena.
Pa, šta se to desilo sa Šapcem? Ništa, osim jednih malih lokalnih izbora, na kojima je tzv. režim dakako muljao i mutio kako god je stigao, ali ipak nije mogao tek tako da isfabrikuje (žalosnu) činjenicu da, prosto, nije bilo dovoljno ljudi koji će svojim glasom podržati opstanak Šapca kao političke i kulturne Drugosti, kao uzor-mesta Srbije koja razvija svoje najbolje potencijale. Drugim rečima, izbora na kojima je Šabac naglavačke pao u Vučićevu Srbiju, i to u slobodnom padu, bez padobranskog mekog prizemljenja. Nije zbog toga niko „kriv“, čak ni Šapčani, jer veliki glajhšaltung u kojem se praktično celokupna Srbija našla nešto je besprimerno i bez presedana u današnjoj Evropi, nema toga čak ni kod Orbana (gde opozicija drži Budimpeštu, između ostalog), ni kod Erdogana (gde oporba drži Istanbul, Ankaru, Izmir…), ni kod onog potkapacitiranog poljskog pajaca (gde kontraši drže skoro svaki veći grad, od Varšave pa redom). I ako će to hiperbolesno stanje jednom početi da se kruni – a valjda će morati, i po zakonima prirode i po zakonima društva – to će imati da krene iz glavnih centara, kao što je i 1996-97. krenulo iz Beograda, Novog Sada, Niša. Šabac je, dakle, zadivljujuće dugo i dobro odolevao, svaka čast, naklon za gospodina i kisdihand za gospođu.
Ali, nije ovo priča o Šapcu, nikako o Šapcu. Mada ćemo ostati u njemu još neko vreme. Nije li, naime, čin na granici razuzdanog konceptualističkog performansa to što je tamošnja nova većina Aleksandra Vučića proglasila počasnim građaninom, eto, baš Šapca, od svih gradova kojima bi počasnim građaninom mogao biti? A valjda ima još dva-tri grada koji ga iz nekog razloga još nisu počastvovali, što ne znači da neće. Ako se pitate šta li je to, sto mu gromova, Vučić uradio za Šabac, odgovor možda stiže kroz drugu počast koju je nekako istom prilikom dobio: Aprilsku (ne Prvoaprilsku) nagradu grada Šapca, koju je zaslužio za, spremite se da ne možete da poverujete, „razvoj demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda“. Ako vam ovo deluje kao vrhunski cinizam šabačkih gaulajtera, šta je onda tek odluka iznagrađenog Pantokratora da se uopšte ne pojavi na dodeli Nagrade i Povelje, nego da tamo pošalje jednu od cvećki iz svog personala, kaogod što bi sultan poslao neke svoje dokonije efendije u zaturene provincije carstva, da u kakvoj musavoj kasabi Alahu iza leđa prime izraze i dokaze divljenja, odanosti i pokornosti?
Ne znam za vas, ali meni taj čin deluje kao ono kako tipovi takve psihičke strukture zamišljaju osvetnički trijumf: prvo sam razorio i pokorio „malo galsko selo“, naterao ga da mi jede iz ruke i da mi klikće slogane obožavanja, a onda sam ga prezreo, pokazao mu koliko je nevažno, sve sa mizernim krpama od mojih tamošnjih lojalista; oni se ionako neće ljutiti, he he, ne bi smeli da se naljute ni da svakom pojedinačno zveknem po šamarčinu, pljunem u čašu i izvatam ženu. Ne biram ja ljudski materijal nasumično, nego ga regrutujem sa najboljih otpada…
Ne znam da li je ovo posvećenje Pantokratorovo izvorna ideja njegovih šabačkih poverenika, ili su ovi samo izvršili, hm, narudžbu koja im je stigla sa Dvora ili iz njegove okoline. Ovo prvo zdravom razumu zvuči verovatnije jer je nešto na šta smo odavno svikli, ali ne bih odbacivao ni ovu potonju mogućnost. Zašto? Zato što mi deluje da i u Pantokratorovoj glavi i u njegovom okruženju ima više nego dovoljno elemenata koji bi se mogli dosetiti, uz vragolast osmejak, da bi bilo baš superiška ovako poniziti ne samo taj Šabac nego i sve one koji su bilo šta, bilo kada, bilo kako, simbolički investirali u Šabac kao dokaz da bi Srbija mogla da živi nekako drugačije, i da joj se zbog toga ne bi dogodilo ništa loše (poput pada neba na glavu), naprotiv.
S druge strane, kao podstrek onima koji drže da je čaša uvek polupuna, na šabačku se bizarnu ceremoniju može gledati i kao na čin primeren jedino autokratskim porecima u otvoreno i bespovratno dekadentnoj fazi. Uopšte, činovi odlikovanja i počastvovanja aktuelnih predsednika ili premijera, usred bar formalno demokratskog, pluralističkog, višestranačkog poretka kojem bi ovakvi cezaristički rituali morali biti strani i nastrani, pokazatelj su sve teže utažive gladi za zadovoljenjem jedne sve bolesnije potrebe iza koje se, tako bar istorija srodnih slučajeva pokazuje, krije ekspandirajuća nesigurnost i nestabilnost prvo samog vladara, a onda i njegove vlasti. Ako je tome tako, eto ironije: možda Šabac ipak i bude vesnik kraja jednog samovlašća, mada ne baš na onaj način na koji se očekivalo da bude? A počasni građanin može svoje nagrade i povelje lepo da pohrani u onaj vinski podrum, između malvazije i dobrog ukusa. Šta, nema malvazije? Nema ni dobrog ukusa, pa šta.
