I šta će na kraju biti s tim Beogradom? To kanda još niko ne zna, čak ni ona dvojica od kojih će mu jedan biti gradonačelnik, a drugi će na otvorenu berzu rada kod Vukovog spomenika. Jedni su (SRS-DSS-SPS & co.) skrpili neku đak-pešak odborničku većinu, i sada svi čekamo da vidimo hoće li je ovi drugi uspešno otkrpiti, ili će Beograd ipak šaptom da padne? Pa dobro, i ta će neizvesnost potrajati još najviše mesec dana, izdržali smo mi i mnogo gore stvari. Mene u celoj toj priči mori i zanima nešto drugo: kako je došlo do ove autentično kretenske BG-situacije u kojoj se svi nešto osećaju namagarčenim, i pri tome su – da stvar bude apsurdnija – svi potpuno u pravu?
Naizgled, niko ne bi trebalo da se buni: jesmo li imali demokratske izbore? Jesmo. Jesu li svi poštovali pravila igre? Jesu. Znamo li rezultate? Znamo. Osporava li ih iko? Jok. U čemu je onda problem? Tja, bojim se da je belaj u samim pravilima: ona su duboko pogrešna, i kao takva u stanju su da generišu nevolju. Ali, zašto je onda neko – ko je sad toliko nezadovoljan – uopšte pristao da igra po tim pravilima? E, to je dobro, čak odlično pitanje; samo, nisam ja taj koji na njega duguje odgovor.
Šta situaciju čini mašala kretenskom? Imamo legalnu većinu, koja može legalno da izabere gradsku upravu, sve sa gradonačelnikom. Okej. Ovaj… gradonačelnikom čega? Pa, Beograda! Je l’?! Zanimljivo. A šta je to Beograd, molićemo fino? Sudeći po aktuelnoj teritorijalnoj organizaciji, Beograd preti da proguta većinu Srbije: u ovom trenutku, on je u svojoj ekspanziji zauzeo dobar deo Šumadije, Kolubare, Tamnave, Posavine… plus delove Banata i Srema. Palmiro, čuvaj se, Jagodina je na redu! Kad krenete, recimo, Ibarskom magistralom, čim napustite „Beograd“ već ste u Lajkovcu ili u Ljigu, a ni Čačak nije daleko, nazire se na horizontu. Kako je to moguće, kad svi znate da ste zapravo napustili Beograd još tamo negde kod motela „Šumadija“, malo iza poslednjih zgrada Petlovog brda? Lepo: tako što je administrativni Beograd jedan metastazirani fantomski entitet koji sa stvarnim Beogradom nema nikakve veze (osim što mu bira vlast).
Slutim da je koren ovog problema u blaženoj megalomaniji socijalizma: neko je od Beograda odavno još na silu Boga hteo da isfabrikuje „dvomilionsku metropolu“ (što on nije ni dan-danas, ni približno), pa ga je pumpao do besmisla; kad su ga već naselili svi koji su mogli fizički da stanu, krenulo se i u teritorijalnu ekspanziju, u eksproprijaciju šumadijskih proplanaka: ako ti ne’š u Beograd, doći će on kod tebe! Tako danas imamo čitav niz gradića oko Beograda koji su inače vrlo ljupki i ništa im ne fali, ali naprosto nisu Beograd: samo se tako „vode“. A oko njih imamo stotine pitoresknih sela koja, gle, takođe nekako uopšte nisu Beograd, mada liče. I u svim tim gradovima i selima žive neki ljudi, koji su inače sasvim OK, osim što nisu građani Beograda pa je otuda… kako bih vam rekao… autentično glupo da Beogradu biraju bilo šta, a kamoli vlast. Oni, uostalom, već biraju jednu gradsku vlast (Lazarevca, Obrenovca, Mladenovca…); da im dve ne budu malo mnogo? Kako god, na tu se megalomaniju veštačkog beogradizovanja posle verovatno ležerno nadovezao Milošević, shvativši da mu što rasplinutija definicija Beograda politički jako odgovara: ovo ga je na izborima vadilo sve do 1996.
Sistem je, dakle, postavljen nakazno, a postmiloševićevska vlast nije ni malim prstom mrdnula da nešto u tom smislu pomeri i promeni. Otuda ima neke pravde što joj se ovo dešava; nema, međutim, pravde u tome da se to dešava nama biračima. Zašto se, dakle, s razlogom osećamo nasamarenim? Pogledajte mapu iz prethodnog broja „Vremena“: ceo se Beograd žuti. Od deset opština koje, što jednim delom (Voždovac, Palilula, Rakovica etc.), što u celosti (Stari grad, Vračar, Novi Beograd etc.) zahvataju stvarnu teritoriju Naseljenog Mesta Beograd, čak u devet (ej: devet od deset!) izbore su, i to mahom prilično ubedljivo, dobile demokrate i ostale „proevropske snage“. Samo je Zemun (eh, Zemun…) glasao za radikale & co. I sada Vučić, sa onom svojom tužnom facom uvređenog pravednika, kukumavči okolo kako mu ne daju pošteno zarađenu vlast! Čekaj bre malo: gde si je ti to, prijatelju, zaradio? U Beogradu nisi, to je fakat, i tu onih 58 odbornika ne mogu ništa da izmene. Uostalom, Vučić voli da se kočoperi kako je „gradski dečko“ sa Bloka 45; e pa, kao takav, on bi bar trebalo da zna, razume i oseća dve stvari: 1. šta jeste, a šta nije Beograd; 2. da se ne uzima u životu baš sve što je moguće „legalno“ opra(vda)ti: neki su dobici neprihvatljivi, jer je do njih došlo u okolnostima koje ih suštinski delegitimizuju. Dakle, ako Vučić postane gradonačelnik Beograda, niko neće moći da opovrgne dve stvari: 1. legalnost njegovog izbora; 2. suštinsku bezvrednost, nezarađenost njegove pozicije. I on to odlično zna. To što će on, izgleda, sasvim lepo i mirno živeti s time, samo pokazuje koliko je njegovo samolegitimisanje preko romantizovane „blokovske etike“ suštinski duboko fejk.
Ipak, velim, glavni je problem sistemske naravi: u ovom nakaradnom sistemu, apsolutno nema mesta za jednu nesumnjivu geografsku, istorijsku, socijalnu i kulturološku činjenicu: na ovom svetu postoji Naseljeno Mesto Beograd. Ono što su njegovi delovi, predstavljeno je kroz gradske opštine i mesne zajednice; ono što je znatno veće od njega, hajmo reći nekakav beogradski areal, predstavljeno je kroz Gradsku skupštinu. Jedino Naseljeno Mesto Beograd nema baš nikakvu instituciju koja bi ga predstavljala. Zapravo, za Sistem, on uopšte ne postoji. Njegova nepredstavljenost je gigantska crna rupa u srcu Sistema. Pre ili kasnije, to je moralo dovesti do ovog apsurda: ceo Beograd ubedljivo glasa protiv radikala i koštuničara, a onda se ovi prikradu preko, šta znam, Barajeva, Grocke ili Surčina, i zaposednu Dvor. Je li to legalna vlast? Jeste. Je li to okupaciona vlast? Jeste. Pa, kako može da bude i jedno i drugo? Lepo, ovo je Srbija.
