Odavno neka domaća igrana serija nije izazvala pažnju i reakcije koje smo videli nakon emitovanja Porodice. U pitanju je igrana rekonstrukcija dramatičnih dana, pre tačno dvadeset godina, kada je u svojoj vili uhapšen Slobodan Milošević. Bio je to, kako kaže scenarista i reditelj Bojan Vuletić, kraj jedne porodice, jedne zemlje i jedne epohe, koju su obeležili Sloba, Mira i njihova deca Marko i Marija. Serija u pet epizoda prati, gotovo iz sata u sat, dramatične pregovore sa Čedomirom Jovanovićem (u ime DOS-a), međusobne odnose članova porodice Milošević, odnose Đinđićeve vlade i Koštunice, napetu atmosferu u državnoj televiziji i sudbinu jedne obične srpske porodice sa bakom i unukom koji idu da „brane Slobu“.
Pošto ne želim da „spojlujem“ seriju onima koji je eventualno nisu gledali, shvatio sam da ovo televizijsko delo možda najbolje opisuju reakcije javnosti, ili tačnije zamerke i komentari izneti u medijima. Desilo se da, kao prilikom gledanja u šolju sa talogom kafe, dobijemo projektivni test o vašem odnosu prema Miloševiću i njegovoj vladavini. Zato će ovo biti katalog zamerki kroz koje možemo pogledati sebe u ogledalu.
Najveći broj komentara ticao se stepena sličnosti koju su glumci uspeli da postignu. Mira i Sloba su fantastični, sledi Marija, zatim Bane Ivković i Slavica Đukić Dejanović, pa gestikulacija Čede i Đinđića. Ovaj površni deo odnosi se ne samo na nivo imitacije ili maske, već i dubljeg psihološkog profila. Ukoliko ste pažnju obratili isključivo na sličnost, serija je mogla da se gleda poput šou-programa „Tvoje lice zvuči poznato“, ali vam je promaklo sve ostalo.
Sledeća zamerka se ticala utiska blage mučnine koji su mnogi imali. Za nas koji nismo voleli Slobu, njegova ekranizacija je imala bukvalno visceralni efekat, jednu uslovljenu mučninu koju su autori uspeli da održe tokom svih pet epizoda.
Otud zamerka da serija Slobu i Miru prikazuje u nedovoljno lošem svetlu, odnosno da ih kroz porodičnu priču na izvestan način abolira. Ukoliko pažljivo odgledate sve epizode i odmerite, siguran sam da je strana sa grehovima tokom desetogodišnje vladavine značajno pretegla. To se objektivno vidi u seriji kroz priču o izbeglicama, predlozima za aboliciju, ratovima, egzodusom iz Krajine, ubistvom Ivana Stambolića, predajom Kosova, ratom sa
NATO-om i bombardovanjem.
Može li diktator biti porodičan čovek? Ovo je možda najteže odvagati, jer svi dokumentarni serijali o tiranima i, naročito, njihovim suprugama, pokazuju da je diktatura širom sveta porodični biznis. Verovatno bi mogla da se napravi dirljiva priča o porodici Čaušesku i njihovom kraju, baš kao što ljudi u Kolumbiji verovatno lude na filmove i serije o Eskobaru. On je tu prikazan kao nežan otac i suprug, čak i kada ima ljubavnice, pa je pitanje da li je time manji zločinac. Čak i kada ga glumi Havijer Bardem, a ljubavnicu Penelope Kruz.
DOS je prevario jadnog Slobu. Čini mi se da se u seriji odlično vidi da su obe strane bile potpuno svesne šta znači hapšenje. Sloba je, baš kao i DOS, bio svestan da bi krvoproliće pri hapšenju uništilo mit o Slobi i svelo ga na kriminalca u bekstvu.
Mnogo važnija je dekonstrukcija porodice na gotovo svim nivoima u Srbiji. Vidimo kraj porodice Milošević, porodice DOS-a gde je već prisutan raskol, porodice na televiziji gde dolazite po preporuci i postajete deo propagande, tragedije jedne obične porodice koja se podelila za i protiv Miloševića i, konačno, jedne porodice u senci koju predstavlja Legija, a koja najavljuje sledeći čin i tragičan kraj Zorana Đinđića.
Likovi, dela i njihov značaj u seriji su izazvali mnoge komentare. Imate članove DOS-a, naročito Čedu koji je dobio svoju medijsku pažnju, socijaliste koji seriju vide kao način da rehabilituju Miloševića, ali još pre svoju prošlost, i do sada manje poznate aktere poput Bebe Popovića ili Legije. Verujem da su autori mogli da prikupe dovoljnu količinu relevantnih podataka, jer je pregovorima ipak prisustvovao veći broj svedoka. Ovo je naročito bitno zbog sve češćih pokušaja revizije lika i dela Slobodana Miloševića.
Koga nije bilo? Serija je možda najmanje kritikovala medije. Ne znam zašto nismo imali autentične likove sa RTS-a, koji je tada bio u potpunom raspadu. Ne treba takođe zaboraviti one koji su se prvi odrekli Mire i Slobe, a toliko im duguju. Tako su izostale reakcije i sećanja, recimo, Željka Mitrovića, koji je od 5. oktobra potpuno okrenuo ćurak, a mnogo o Miri može da kaže i gospodin Marić sa Hepija, njen urednik u „Dugi“. Medijski akteri su tako ostali blurovani i zaštićeni poput haških svedoka. Priznajem da sam i lično razočaran nedostatkom uloge Radija i Televizije B92, koji su jedini izveštavali o događajima vezanim za predaju Miloševića uz neprekidan prenos dešavanja oko vile.
Zašto baš ti dani? Trenutak hapšenja Miloševića je po mnogo čemu simboličan, mada ste mogli da zamislite više epizoda – od uspona, Osme sednice, Kosova polja, Gazimestana, Ušća, izbora, 9. marta, gubitka lokalnih izbora, ratova, Dejtona, „Oluje“, rakete u spavaćoj sobi tokom NATO bombardovanja, 5. oktobra. Međutim, u samo nekoliko dana u seriji je komprimovana prošlost, ali i nagoveštaj budućnosti porodice Milošević i cele Srbije.
Na kraju, česta zamerka seriji je tajming. U svakoj zemlji je 20 godina odličan povod da se sa dovoljne istorijske distance osvrnemo na prošlost. Racionalno gledano, to ova serija i čini, ali je problem očigledno u publici. Naime, odavno smo shvatili da se istorija kod nas ne kreće nužno linearno, već mnogo češće imamo osećaj da se krećemo ukrug. Čini se da bi iste ili slične zamerke autori mogli da dobiju i da je od istorijskih događaja prošlo 40 ili 60 godina, jer je priča o Miloševiću ušla u ono mitsko vreme koje nema veze sa racionalnim.
Zato je ipak značajno što u doba hiperprodukcije domaćih porodičnih serija koje žele da nas zabave imamo i Porodicu, koja se gleda sa grčem u stomaku. Da se ne zaboravi.
