Pre nekih dvanaest godina, tadašnji konzervativni premijer Velike Britanije Dejvid Kameron – blazirani nesposobnjaković koji je svojim dezorijentisanim manevrisanjem direktno proizveo idiotski i štetočinski Bregzit, mada čak nije bio njegov pristalica! – poželeo je da nekako promeni svoj imidž antipatičnog šmokljana iz privilegovane više klase i da nekako ispadne cool. Deo tog njegovog napora bila je izjava da voli muziku grupe The Smiths (neki među nama su se odmah setili Koštunice koji, navodno, sluša Igija Popa mada svi znaju da on sluša neke sasvim drugačije popove), pa mu to još nije bilo dosta nego je negde na javnom mestu zapevao njihove stihove – i to sasvim pogrešno, avaj. Kako god, tvorac Smiths-zvuka, legendarni gitarista Džoni Mar odmah mu je odbrusio na Tviteru: “Dejvide Kamerone, prestani da govoriš kako voliš Smitse, ne, ne voliš ih. Zabranjujem ti da ti se dopadaju (I forbid you to like it)”.
Treba razumeti besnog Džonija: u toj simboličkoj transakciji, onoliko koliko je Kameron dobijao na “kuloći”, Mar i Smitsi su gubili i u izvesnom smislu reči se kompromitovali. Nezgrapno i neuverljivo prisvajajući njihov kulturni kapital, on ga je zapravo umanjivao.
Eto pouke za one koji nisu puka estrada: umetnik koji zna šta i zašto radi nije nužno zahvalan na bilo kojoj i bilo kakvoj publici; on želi dvostranu komunikaciju sa onima kojima ima šta da kaže i koji umeju da razumeju to što čuju, vide, čitaju.
Prvoslav Perić, poznatiji kao patrijarh Porfirije, iako je odrastao kao jedan sasvim običan momak iz prašnjavog bačkog Čuruga, a ne kao ponešto mediokritetski izdanak famozne britanske aristokratije, kanda je mnogo oprezniji i iskusniji od nekadašnjeg britanskog premijera. Kad pogledate njegov već slavan i mnogo/ odviše komentarisan izbor rok i pop pesama koji je nedavno “branio” na Radio Beogradu 202, jasno je da je igrao na sigurno: njega niko neće “zamoliti” da odlajkuje neku njegovu pesmu. Pošto su njihovi autori ili stranci, ili pokojnici, ili oni za koje se zna da s nekim kao što je Porfirije nemaju nikakav problem.
Prvo, stranci: ko bi imao nešto protiv Dilana i Koena, najvećih pesnika rokenrola? Pa još ako je nešto s (in)diskretnim prelivom religijskih motiva… Potom, blago prijatno iznenađenje s Led Zeppelin (prijatnost je pre svega u tome da nije Stairway to Heaven) uz politički korektno objašnjenje, te na kraju Okudžava i Demis Rusos, da i pravoslavna braća budu zadovoljna. Inače, Aphrodite’s Child su jedna od zvučnih trauma mog detinjstva: kad god bi to iritantno zapomaganje krenulo na radiju, panično bih menjao stanicu i puštao Radio Šabac.
A tek naši! Smak i Šumadijski bluz kao odličan primer toga zašto nije bilo ničega tako beznadežno užasnog kao taj davežni derivat rokenrola iz treće ruke po našim srbijanskim provincijskim gradovima sterilnih sedamdesetih – a Smak je tu bio najstrašnija strahota sve do pojave Galije, koja nam je otkrila do tada neslućene visine pretenciozne i celomudrene neautentičnosti (u Hrvatskoj je tu ulogu igralo Atomsko Sklonište). Pa onda muzički neupitni “brat Cane” i Partibrejkersi, zgodan primer kako ulični hodači mogu da postanu ikonoklečači, i da se izvuku s tim. Etida Korni grupe, lepo parče muzike čiji je jedini problem što je pank nastao baš u nužnoj samoodbrani od svega toga, manje u striktno muzičkom, više u kulturno-simboličkom, pa u nekom širem smislu reči i političkom smislu. Zatim, Odbrana Idola: kako zaobići to opšte mesto jednog drljavog revizionizma, u stilu “nismo znali niti smeli da znamo šta su pravoslavlje i ћирилица, a onda nam je neustrašivi (pro)svetitelj Šaper Srđan to otkrio”… Napokon, veliki Arsen i Zagreb i ja se volimo tajno; pesma je Arsenova deo jednog konteksta priče o tzv. dotepencima i o malograđanskom tribalizmu uopšte, a Perić je ovde “aproprira” kao svoju priču sa Zagrebom, što nije nedozvoljeno, a neka svako vidi koliko je ubedljivo.
Kažem vam, dakle: vešt je Porfirije, znalački i diplomatski je igrao na sigurno. Čime nipošto ne impliciram da nije bio iskren: naprotiv, on mi deluje upravo kao neko ko bi mogao “iz glave” da sastavi baš ovakvu listu i da misli ozbiljno. Da je izabrao O, o, o od Šarla akrobate, znao bih da se folira, u stilu nesrećnog Kamerona…
A kakav ti, Pančiću, imaš problem sa Porfirijem i njegovom listom da ih ovako zajedljivo pretresaš i komentarišeš? Ama, nikakav. Zapravo mi je drago što se na čelu te institucije najzad našao neko ko – pa makar i ne uvek sa najbolje strane – poznaje i priznaje jezik, vrednosti i kulturu dvadesetog veka (devetnaesti smo kanda zauvek preskočili; da nam se to jednom ne osveti?). To možda daje nadu da će se neki sledeći put na tom mestu naći neko ko će se razabirati i u dvadeset i prvom veku – pri čemu ne mislim na marke smartfona i modele skupih automobila.
Samo što bih ja – eto koliko sam razmažen: našao pa zašao! – voleo da vidim primere tog progresivizma i u drugim, “važnijim” oblastima, a sve za sada što vidim je Porfirijeva savršena simfonija sa najgorom zaostavštinom njegovih prethodnika. Uostalom, očekivali biste od nekoga ko se diči slušanjem Dilana i Koena da je odmakao dalje od “plemenskog” pogleda na svet, zar ne? A ako nije, onda se nije morao ni baktati s Dilanima i Koenima, jer onda ništa nije shvatio, kao nesrećni Kameron.
