Pošto je Vlada Srbije, eto, izgurala po sto dana i noći a da se nije ni razbila ni (samo)zapalila, svi ministri sigurno imaju razloga za veselje. Osim tog opšteg, svaki ministar ima i poneki inokosni razlog za slavlje: Velja Ilić može da se raduje što će mu Srbija, s naglaskom na Vojvodinu, pokloniti autoban do rodnog mu sela, Đelić što je nekako zaboravljeno da je progutao neprogutljivo i odrekao se legitimnih premijerskih aspiracija, Naumov što je prošao bezbolnu tranziciju od materijalnih ka metafizičkim pojavama, Šutanovac što opet služi vojsku, Đilas što može dsa se druži s Veljom, Samardžić što mu je resor nedostupan a plata dostupna etc. I dok se tako svi o svom jadu ili sreći zabavljaju, kao da jedino ministar prosvete – ne, nije Vuksa (moraćete da se pomirite s tim da je taj otišao među Zaboravljene Asove) nego onaj Lončar koji nije Beba; potražiću njegovo ime na sajtu Vlade… taaaakoc… ah, da: Zoran! – brine opštenarodne brige i vodi računa o Duhovnosti Naroda.
Naime, ovaj istaknuti pojedinac kojem ni prethodno trogodišnje ministrovanje (lokalna samouprava, ako se dobro sećam; seća li se iko pouzdano?) nije bilo dovoljno da izađe iz anonimnosti, ovih se dana takođe javno zaveselio, ali ne – kako bi neko Nedostojan mogao pomisliti – tome što će i dalje biti ministar, nego nečemu mnogo uzvišenijem. Posetivši, naime, u društvu vozvišenog kolege Bubala – iz kojeg Duhovnost prosto frca u svim pravcima, zbog čega neupućenima deluje kao zavarivač – vladiku sremskog Srpske pravoslavne crkve Vasilija u njegovom skromnom domu u Karlovcima, čovek koji je na pravdi boga postao naslednik Dositeja Obradovića izvoleo je obznaniti da mu je „posebno zadovoljstvo (…) da se sve više dece u Srbiji opredeljuje za versko obrazovanje kao izborni predmet u školi“ (Danas, 25-26. 8. 2007). Pa je onda predstavnik civilne & sekularne vlasti u Srbiji nadahnuto produbio sopstvenu reč i misao: „Iz godine u godinu imamo sve veći broj đaka koji se opredeljuje za veronauku i tim pre je i obaveza države da podstiče duhovnu obnovu čitave naše države, pogotovo u crkvenom životu“. Siroma’ Dositej, mora da se okreće u grobu ako Tamo Negde nekako može da našteluje frekvenciju sa koje Lončar emituje svoju Mudrost: džaba je, dakle, Dositej podučavao grešne Srblje ono o knjigama namesto zvona i praporaca – evo kako dvesta godina docnije zvona nadmoćno pobeđuju… Doduše, i knjige dolaze u obzir, ali one iz kojih takođe odjekuju zvona!
U čemu je zapravo problem s Lončarovom izjavom? U svemu, dakako. Ona je skandalozna i nedopustiva „kao takva“. U društvu koje je načisto makar sa elementarnim principima odvojenosti crkve i države i dosledne svetonazorne neutralnosti javnih službenika u ovakvim pitanjima, u društvu, uostalom, s iole ozbiljnijim standardima ponašanja javnih funkcionera, imalo bi smisla zatražiti ostavku ili smenu ministra Lončara. Imalo bi smisla, kažem, zato što bi takva inicijativa imala odlične šanse da „poluči rezultat“. Ovde može samo da vas napravi smešnim, zato valjda niko to i ne traži, niti će se bilo ko baš javno uzrujati zbog svega ovoga: oguglalo se ovde i na gore stvari. A slabo se i zna da je Lončar rekao nešto što mu ne dolikuje.
Hajd’mo ispočetka: šta to tako jako ne valja u Lončarovim rečima? Ministar prosvete nije neko ko svoja privatna svetonazorna opredeljenja sme javno da favorizuje i da bilo kako „nadređuje“ nekim drugim i drugačijim opredeljenjima. A ponajmanje to sme da čini u stvarima koje se direktno odnose na njegov resor. On još i može da kaže da li navija za Zvezdu ili Partizan, ali to da on javno favorizuje jedan izborni predmet (veronauku) u odnosu na drugi, ravnopravan izborni predmet (građansko vaspitanje) u javnim školama Srbije, upravo je daleko izvan pameti i veoma daleko izvan njegovih ingerencija: šta ima tamo neki ministar prosvete, sluga narodni, da se javno raduje ili tuguje zbog toga što slobodni građani po svojoj volji biraju ovo ili ono, kada je sve podjednako zakonito, legitimno, legalno? Pa kad se to još začini nadobudnim trućanjem o „obnovi duhovnosti“ koja da je povezana s omasovljenjem veronauke, e onda dobijamo ovaj neprobavljivi galimatijas; obaška što bi se moglo postaviti pitanje – a šta onda simbolizuju oni koji se opredeljuju za građansko vaspitanje? Je l’ „obnovu bestijalnosti“, ili šta?! Kakvu uopšte poruku ovo ministarsko pilavljenje šalje onim slobodnim i ravnopravnim građanima koji „duhovnost“ ipak zamišljaju drugačije od smernog Lončara i njegovih bradatih idola? I kakve veze uopšte ima Lončarova šestorazredna predstava „duhovnosti“, dostojna slabije talentovanog seoskog prote iz doba Stevana Sremca, sa prosvetom, sa bilo kakvom ozbiljnijom prosvećenošću, da prostite?
Šta smo, dakle, ovde imali? Jednog ministra koji deli s javnošću ono što ima pravo da govori samo svojoj ženi, između četiri kućna zida – tamo, naime, može da se raduje čemu god hoće – i jednu vladu koja u tome ne vidi ama baš nikakav problem, i jedno društvo koje je razvilo tek krhke zametke osetljivosti na ovakva, nimalo naivna pitanja, i jednu javnost koja tupo i muklo ćuti, ako već i glasno ne odobrava, jer njome hegemono i osiono vladaju politički i medijski promoteri najjeftinijeg desničarskog populizma, pazarenog na otpadu rashodovanih ideologija XX veka.
Lepo onomad reče Pesnik: „suve šljive i orasi, komesari pa monasi“. U tih je nekoliko reči stalo sve što treba znati o lončarovskim vizijama „oduhovljenja“… A DSS je dokazao da nezaboravna Čolić Ljiljana nije nužno vrhunac njihovih mogućnosti kada su u pitanju antiprosvetiteljski ministri prosvete. Jadni Dositej: njegova jedina šansa je da nema zagrobnog života. Jer, ako ga ima, serija sadašnjih srpskih prosvetnih jurodivaca ozbiljno mu ga zagorčava. Kao da žele da dokažu da sa njima i sličnima života nema, ni pre smrti, a vala ni posle nje.
