Čoveče, dokle misliš da voziš taj isti auto? Ako ti se pre deset godina to učinilo šaramantnim (kako ti laska mlada prosjakinja koja će te sve tako šaramantnog za dve sekunde prokleti ako joj tog dana ništa ne udeliš), da udaraš kulturno-umetničku kontru sugrađanima koji saborno streme novom primerku ili novom modelu automobila, sad si preterao i sad udvajaš zastarelost motornog vozila i svoju vlastitu: sa tom škodom nisi nimalo drukčiji od svojih vršnjaka koji ne izbivaju iz vijetnamke, zloupotrebljavaju njenu nepoderivost ili negde nabavljaju stalno nove, polovne primerke, ko bi znao.
To je tek šminka svoje vrste, posuvraćeno modiranje, greh koji nije možda pod tim imenom ušao u Sveto pismo, ali istrajno nošenje vojne jakne u sedmoj deceniji života šta je drugo nego muško, staračko kaćiperstvo? To je kao da govoriš: „Evo mene u jakni kakvu sam teškom mukom nabavio kao student, ona je moj zaštitni znak, skončaću kao dobrovoljni maneken američke armade ako modna industrija ne smisli nešto što mi još bolje stoji, ili ako PIO ne odreši kesu toliko da poželim i ja odelo i mantil! Dotad bi trebalo da vam svaki put kad me sretnete prođe kroz glavu: ‘Ah, evo autentične egzistencije, evo bića okrenutog pitanjima duha, umetnosti, filozofije, vere, istine, pravde, i sličnih divota, odeću nosi samo zbog naše umerenokontinentalne klime i da ne izaziva sablazan, ali mu ne treba šifoner pun odela, kravata, mantila, kaputa, nego je večito u farmerkama (čija prodaja opade jer ih nosi onaj politički nekoretnjaković iz Top gira, pa su sada metafora rđavo maskirane, uveliko trbušate sredovečnosti) te u nečemu što ima rol kragnu, što bog sam zna gde nabavlja, i u – vijetnamci, ali koja je šta? Koja je svetovni i civilni pandan monaškoj rizi, da, da, ovako izgleda osoba koja se bavi suštinom, modna raznovrsnost samo bi je dekoncentrisala!’“
Lično ja nemam vijetnamku, ali imam francusku pilotsku jaknu iz 1987. godine, kupio sam je od Miška Valjevca, mog druga i pevača armijskog hora (ta se ustanova već doima kao hor iz antičke drame, bilo pa prošlo), promenjene su joj mislim da se zovu ranfle na rukavima, život ih je iskrzao; rukavi od nepromočive, možda i padobranske svile, sama koža, kao god i krzno na kragni, zadivljujuće su očuvani; fabrički zip je takođe morao biti pre nekoliko godina zamenjen, džepovi su iznutra krpljeni, rašila se bila postava na rukavima, ali sam dao da se i to sredi, tja, jakna je udobna, ja mislim i lepa kao kad sam je počeo nositi u Lozničkoj: u tom odevnom predmetu su me možda videli Mira i Sloba, tada žitelji ulice Save Kovačevića.
Tamburu putem koje izvađam tonove – trzalicom od roga madžarske krave još istrgnem po koju hiljadarku iz džepova kafanskih gostiju – kupio sam u Perlezu 1977. godine; gost poruči „Kad ne bude mene više“ (što se doduše sad dešava jednom u sedamdeset devet godina), a ja pomislim: ovaj je basprim to svirao kad sam bio dete i kad nisam mislio da će ga čika-Milan meni ponuditi, instrument ima dakle i istorijsku i sentimentalnu vrednost, u Oslu mu je pukla gornja daska, jer sam ga na dikii sever odneo u plastičnoj nepostavljenoj futroli, pa sam po povratku u domaju smesta poručio čvrstu futrolu kod majstora Janoša Čabradija (iz Bačke Topole), i nije preuranjeno da kažem kako je to futrola mog života: napravljena po strogoj meri iznutra je postavljena crvenom svilom, ispod nje je na dnu još neviđeni tapacirung, a optočena je žutim gajtanom koji se nije nigde otrcao niti je izgubio ništa od svog zlatnog sjaja. Nakon kilometara, milja i vrsta, nakon kombija, vozova, automobilskih gepeka gde je putovala pored nekih čabrica sa kajmakom ili kiselim kupusom namenjenim vazda raspekmeženoj dijaspori, futrola je ostala ista, jedino mi je majstor Dragan u „Beograđanki“ promenio dršku, potonja je, eto, podlegla zakonima fizike i meteorologije, ali ipak je to tot zhe samyi futliar.
Imam dabome i novu futrolu, sašivenu u slobodarskom Mladenovcu, ali to što sam se ponovio, baš kao i ma koji deo novi deo odeće, ne čini da se ma i prividno podmladim, naoborot!
U škodi (kojoj je motor pozadi, mada je to danas mislim stvar opšte kulture) ima polugica da se pre prvog okretaja ključa i ručno može ubrizgati benzin gde treba, tome zimi ponekad pribegavam, i u mrklome mraku ruka sama nalazi metal formata špljoštene cigarete i priprema je začas gotova, futrolu sa tamburom stavljam na pod ispred suvozačkog sedišta, ključ sam ulazi u bravicu i krećem na svirku, ako je i zimsko doba imam lažnu pilotsku jaknu, na svakom žustrijem skretanju futrola će se nagnuti ka meni i ja ću je strpljivo uspraviti, kao što bih blago odgurnuo kuče koje se naginje ka meni usred raskrsnice (to je bivalo sa Minom, nestoprocentnom vižlom, koja je baš usled nesavršenog svog porekla bila još lepša nego čistokrvne vižle) i, gle, taj auto, ta futrola, ta situacija me neću reći baš uveri, ali podseti me da sam isto ono stvorenje od pre trideset godina. Jer. U mojoj vanjštini, ali i u duši, i u celom organizmu, tako je malo toga što svedoči o kontinuitetu: okružen dobro znanom starudijom osetim se neću reći mlađim, ali osetim se kao svoj vlastiti pravni naslednik.
