Početkom 1980-tih godina jedna beogradska ekipa volela je da u diskoteci Monvi u Rovinju izaziva tuče. Žrtve su, uglavnom, bili stranci. Taktika je bila jednostavna: pošalju nekog svog žgoljavca da dotle provocira neke momke, da ih besomučno vređa, psuje, proziva, izaziva dok ne krenu na provokatora ne bi li ga ućutkali. U trenutku kada bi metama konačno popustili živci uskočio bi ostatak utreniranih beogradskih šibadžija i ugazio jadnike. Ovi Beograđani su to radilil iz zabave, kada im se ne bi svidela nečija njuška, kada bi neko imao nešto što su oni hteli a nisu mogli da imaju, ili kada bi smatrali da im se ugrožava prostor koji su proglasili svojim. Polazili su od toga da većina običnih ljudi beži od nasilja i da njihovim žrtvama niko neće priteći u pomoć.
Nešto slično se dešava u Skupštini Srbije i, uopšte, u javnom srpskom prostoru. Neki Nebojša Bakarec ili Nebojša Krstić, drekavci zaduženi za vređanje i nipodaštavanje, provciraju i izazivaju sa ciljem da targetiranim žrtvama popuste živci i odgovore im. Kada se to desi uskaču cela banda i naprednjačka medijska mašinerija da ih ugaze. Verbalno, za sada.
Takav sistem nasilja su naprednjaci razvili nad Srbijom. Upravo protiv toga, između ostalog, iz nedelje u nedelju protestuje na desetine hiljada građana na ulicama Beograda.
Sa protestima „Srbija protiv nasilja“ ovaj vid agresije predstavnika vlasti samo je još više uzeo maha. Demonstranti se predsedniku Srbije i njegovoj ekipi ne sviđaju, iritira ih sve što predstavljaju, ne sviđaju im se njihove parole, ne žele da gledaju njihova lica, ugrožavaju prostor koji su proglasili svojim. Naprednjački odgovor na nenasilne demonstracije je konstantna provokacija i izazivanje u nadi da će na suprotstavljenoj strani nekome da popuste živci.
Sa sladostrašću je, tako, dočekana vest da su neki pojedinci, isprovocirani njegovim tiradama na telviziji Pink, prosuli vodu u kafu i pretili ružičastom analitačaru Dejanu Vuku Stankoviću. Bio je to krunski dokaz da organizatori protesta „Srbija protiv nasilja“ zapravo žele da izazovu nasilje. Na ovom mestu javno osuđujemo fizički nasrtaj na D. V. Stankovića, ma šta da govorio.
Pred našim očima odvija se sukob normalnog i nenormalnog, u kome upravitelji nenormalnosti nenormalnu Srbiju kakvu su stvorili predstavljaju kao normalnu, a one koji se tome protive kao zazivače nenormalnosti. Nasilnička politika koju sprovodi Aleksandar Vučić je toliko bizarna, jaz koji su naprednjaci sa prilepcima stvorili između sebe i svih koji su ih prozreli je toliko dubok, nespremnost na kompromis je toliko izražena, da razgovor u ovom trenutku nije moguć. Nasilnici su uspeli da isprovociraju građane da izađu na ulice. Sada kao da ih iz nedelje u nedelju izazivaju da zamahnu na onog iritantnog kržljavca iz rovinjske diskoteke. Srbija je dospela do prekretnice.
Svaki, ma koliko nenasilan, marš u kome učestvuje na desetine hiljada već dugo nezadovoljnih ljudi, sa sobom nosi određeni rizik da se ortgne kontroli. Rizik je utoliko veći, ukoliko predstavnici vlasti povećavaju volumen i obim uvreda i izvrtanja istine, provokacija i izazivanja učesnike protesta.
Najveću odgovornost za bezbednost u društvu snosi onaj u čijim se rukama nalaze poluge sile, a to su Vučić i njegova ekipa. A oni ovu situaciju kao da hoće da dovedu do usijanja svesni da iz njih stoji sva državna sila i zbog toga sigurni da mogu da prebiju koga hoće.
Jednom je beogradska ekipa koja je volela da se bije u Monviju previdela da su mladići na koje su se bili okomili deo grupe nemačkih bajkera koji su pritekli u pomoć napadnutim drugovima. Beograđani su popili solidne batine.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
