Nije nikakvo čudo što gotovo niko ko je ovih dana nešto javno rekao povodom smrti prof. Vojina Dimitrijevića nije odoleo da upotrebi metaforu „ugašenog svetionika“ nad Srbijom, a koju je metaforu tako sjajno, i tako potresno, ovaplotio Dušan Petričić svojom ilustracijom na naslovnoj strani Politike.
Bolji su i dostojniji od mene govorili ovih dana o profesoru Dimitrijeviću, jednom od one najređe i najdragocenije sorte ljudi čije je savršeno gospodstvo i duboko intelektualno poštenje izazivalo nešto mnogo više od poštovanja: neku vrstu dečačkog divljenja, nešto što je bilo, bar iole normalnom insanu, savršena prevencija zatupljujućeg dejstva sujete, ako ništa drugo. Ilustracije radi, činjenicu da mi je Vojin Dimitrijević učinio tako ogromnu čast da je govorio na promociji jedne od mojih knjiga smatram jednim od mojih izuzetno retkih uspeha u životu.
Ovaj tekst, međutim, nije nekrolog profesoru Dimitrijeviću. I ne radi se ovde o njemu koji je otišao, nego o nama koji smo ostali iza njega, ovakvi kakvi već jesmo. U moru svakako važnijih stvari, nekako je ovih dana nedovoljno zapaženo prošla javna kritička intervencija kolege Mihala – Miše Ramača, koji je u Blicu oštro zamerio aktuelnom predsedniku Republike Srbije Nikolić Tomislavu da, eto, nije uputio nikakve izraze javnog žaljenja povodom smrti Vojina Dimitrijevića, i da to, avaj, nikako nije lepo ni pristojno niti u redu i da nam to daje izvesnih osnova za sumnju, čak strepnju, da Nikolić možda nije predsednik svih građana (kako je ono bio obećao, a Miša mu, kao lepo vaspitan čovek, odmah poverovao), nego da je „predsednik nekih građana“. Kojih tačno – e, to Miša Ramač nije objasnio; možda to čuva za sledeći nastavak. Živ nisam da saznam. Kako god, ova kritička intervencija zaslužuje malo naše pažnje, jer je na neki način „veća od sebe same“, to jest, sobom samom nam govori o jednom dalekosežnijem fenomenu. Pokušajmo da raščlanimo Ramačevu zamerku predsedniku države, da vidimo o čemu se tu radi.
Za početak ćemo se složiti, verujem, oko jednog: možete vi sto puta biti „predsednik svih građana“, ali to i dalje ne znači da ćete sa mesta predsednika države upućivati izraze javnog žaljenja povodom smrti svakog građanina. Predsednik republike čini tako nešto samo u slučaju smrti izuzetnih, veoma zaslužnih, u nekom relevantnom smislu ekstraordinarnih građana. Ali, pobogu – buni se tzv. zdrav razum u čitaocu – ta ko više i bolje od jednog Vojina Dimitrijevića odgovara tom opisu? Da, za vas ili za mene – ili za Mihala Ramača, uostalom. Ali, kako tu stoje stvari s Nikolić Tomislavom? Jer znate, on je predsednik, a ne mi…
Ma, ne zanima mene Nikolić Tomislav nego institucija predsednika Republike, reći ćete – ona ima da javno zažali zbog smrti jednog takvog izuzetnog čoveka! Tako rezonuje i Ramač, pa proziva zapredsedničenog građanina N. zbog, hm, propusta. Međutim, taj je pogled duboko pogrešan, i samim sobom objašnjava štošta od aktuelnog lutanja i bauljanja nekadašnje naše „kritičke inteligencije“. Ideja da postoji nekakva savršeno neutralna, nadlična, natpolitička i nadideološka „institucija predsednika republike“ naprosto je puka hladna apstrakcija, proizvod odlikaških polucija, nešto što ne fercera u stvarnom životu. „Institucija predsednika republike“ u stvarnom svetu je neodvojiva od ljudskog sadržaja kojim je ispunjena. Trenutno se taj ljudski sadržaj odaziva na ime Nikolić Tomislav. I taj ljudski sadržaj ima svoju istoriju, biografiju, politiku, svoja verovanja i predubeđenja, svoju ideologiju, pogled–na–svet. Možda je to teško shvatljivo vama, meni ili Mihalu Ramaču, ali u čudesnom svetu Nikolić Tomislava jedan Vojin Dimitrijević uopšte ne mora biti istaknuta ličnost po bilo čemu – ili može biti čak istaknuta po nečemu sasvim negativnom. Uostalom, ne zove li se predsednikov pravni savetnik Oliver Antić (onaj što se ovih dana proslavio tvrdnjom da bi Srbiji bilo bolje da je 1941. stala uz Hitlera)? A nije li taj Oliver Antić mašala zaslužan za svojevrsni izgon prof. Dimitrijevića sa Pravnog fakulteta sumračne 1998? Kako vi to zamišljate da Nikolić, kao građansko i političko biće, može da „pomiri“ Dimitrijevića i Antića, kao dve suštinski suprotstavljene paradigme prava, politike, etike? Sa sviračima u diple to bi možda još i išlo.
Zvučaće nekome surovo i neukusno, ali mora se reći jasno: Vojin Dimitrijević jeste umro meni ili vama, ali nije on baš nešto mnogo umro Nikolić Tomislavu, pa neka je ovaj i hiljadu puta „predsednik svih građana“. Borisu Tadiću, doduše, prof. Dimitrijević jeste umro, i da je B. T. danas predsednik, on bi mu i na sahranu došao. Istini za volju, došao je i ovako, mislim Tadić: kao poznanik i poštovalac, kao čovek bazično sa iste strane Srbije, uz sve međusobne razlike.
Da li je i Nikolić mogao tako da postupi? Ma jeste, naravno, ali samo „u teoriji“. U stvarnosti ljudi tako ne rezonuju i ne funkcionišu. Ideja onih kojima je samo bilo važno da Boris Tadić više ne bude predsednik bilo čega u ovoj zemlji, te da je otuda sasvim u redu da predsednik bude bilo ko drugi, dakle, bilo koji Neboris Netadić, u samoj je postavci infantilna i glupava: nemoguće je da vam predsednik bude neko ko naprosto nije Boris Tadić, i to je sve. Jer, osim onoga što nije, svaki predsednik države nešto i jeste; recimo, jeste Nikolić i jeste Tomislav. Samim tim, on nije neko ko će javno zažaliti zbog smrti nekoga kao što je Vojin Dimitrijević, jer ništa u njegovom životu i u njegovoj politici ni najnačelnije ne daje nijedan razlog za takav čin. To su dva sveta različita, i za života i nakon njega. Otuda je javno karanje „institucije predsednika republike“ za tobožnju groznu grešku tako otužno malograđansko: ta, prirodno je da svaki izabrani predsednik države simbolizuje određeni set vrednosti, sa svime što uz to ide. A u setu vrednosti tog čoveka nema niti može biti mesta za Vojina Dimitrijevića, ni živog ni mrtvog. Dakle, nije vama, ljudi, Nikolić kriv što ste poverovali u sopstvene fantazme pa se sada ljutite na stvarnost u kojoj, gle, Netadići ne postoje, dočim Nikolići da.
