Kada slušamo osobe koje su, prema svojim funkcijama u društvu, najodgovornije za ono što se događa u zemlji (pa i za pad betonske nadstrešnice koja je ubila petnaestoro ljudi u Novom Sadu) – predsednik države, predsednica parlamenta, predsednik vlade – stičemo neprijatan utisak da oni imaju nešto protiv politike, iako i sami obavljaju političke funkcije.
Eto je predsednik, ne jednom (izrazito nezadovoljan tom okolnošću), izjavio kako se studenti okupljaju zarad političkih, a ne, recimo, zarad kulinarskih zahteva. Jer da se studenti okupljaju zarad kulinarskih, ornitoloških, ili metafizičkih razloga – to bi bilo u redu, ali kada iznose političke zahteve onda je jasno da se okupljaju zarad političkih ciljeva, što, međutim, nije u redu. Nije nam, međutim, predsednik objasnio zbog čega to nije u redu.
Zagonetka je utoliko veća što je svako javno grupisanje slobodnih ljudi, po definiciji, političko: kada se okupi grupa ljudi zabrinuta za opstanak oposuma (didelphis marsupialis) u obližnjem Meksiku, to je političko okupljanje. Kada se okupi grupa ljudi koja smatra da predsednik rđavo obavlja posao, te mu tu poruku prenese neposredno, zviždanjem na primer – jer je predsednik ukinuo političke posrednike (institucije) između građana i sebe, pa ne postoji politički posrednik koji bi mu poruku preneo – onda je to politički gest.
No, predsedniku se to ne dopada.
Podanici i građani
Ne može se reći da je ovaj naš predsednik jedini predsednik koji se nejasno izražava, brka pojmove, ima težak odnos sa istinom i koji se ljuti kada se građani okupljaju u javnom prostoru, a da ih nije on organizovao nego se oni sami (onako nezahvalni) organizuju po sopstvenoj volji: evo se ljuti i ruski predsednik, mađarski predsednik vlade takođe, pa turski, pa kineski, nikome od njih nije jasno zašto je građanima kog đavola uopšte potrebno da se grupišu bez (njihove) kontrole, kad su im oni, predsednici, već sve dali i obezbedili.
U nekim vremenima srećnijim po ovakve predsednike postojali su sabirni logori u kojime su predsednici – da pomenemo najistaknutije: Staljin, Hitler, Franko, Pinoče, Mao Ce Dung, Pol Pot, Kralj Ibi itd – sami grupisali ljude (da se ovi ne zamaraju) i objašnjavali im u čemu greše. One koji su teže učili umeli su stimulisati metkom u potiljak.
Na žalost došla su opaka i izvitoperena vremena, sabirni logori nisu baš najpopularnije sredstvo za širenje istine (dobro, ako izuzmemo Kinu, Severnu Koreju, Iran, nekoliko ljupkih arapskih režima među kojima se veoma istakla Sirija Bašara el-Asada) pa se sada predsednik ubija i satire iznoseći svoju istinu – uvišestručuje se takoreći po televizijama – ali ne vredi, nezahvalni se građani uporno grupišu i artikulišu političke zahteve iako njega to izrazito nervira i iako bi mnogo bolje bilo bez njih (i bez zahteva i bez građana).
Kako je, uostalom, sve moglo lepo da funkcioniše kada nije bilo građana nego samo podanika? I šta im je falilo?
Građani protiv čopora
Kada se, dakle, građani okupljaju da bi izneli politički zahtev – to je politika. Kada predsednik okupi podanike da bi ovi, uz odgovarajuću novčanu nagradu, ili zarad povlastica, tukli građane – to nije politika nego nasilje.
Kada se zajednička sredstva troše u partnerskom odnosu s građanima koji, kroz poreze na primer, ta sredstva obezbeđuju – to je politika. Kada interesna grupa okupljena oko predsednika zajednička sredstva troši proizvoljno (gradi stadione, ili nezamislivo veliki novac troši zarad besmislene izložbe) ili u svoju korist – to nije politika, nego nasilje.
Kada se građani okupe da bi zahtevali rad institucija, a ne sprovođenje pojedinačne i proizvoljne volje – to je politika. Kada predsednik okupi interesnu grupu da bi institucije rušio i na taj način inaugurisao sopstvenu volju – to nije politika nego nasilje.
Kada se građani grupišu da bi sprečili rušenje mosta ili pravosudnog sistema, to je politički čin jer izražava volju grupe koja nema druge političke mehanizme (institucije) da bi svoju volju iskazala. Kada vođa ruši most i pravodusni sistem on izražava sopstvenu volju, ali volja pojedinca koji ima moć nije politika nego nasilje.
Kada građani iznesu zahtev za poštovanjem zakona jer na zakonima, a ne na pukoj volji pojedinca, počiva civilizovana zajednica, onda je to politički čin. Kada predsednik okupi oko sebe grupu koja se na zakone ne obazire (računajući i samog predsednika), onda on sebe izuzima iz civilizovanog poretka, uvodi zajednicu u predcivilizacijsko stanje u kojem vlada zakon jačeg, on sam postaje vođa (šef), a oni koji ga prate grupišu se kao čopor a ne skupina građana. To nije politika nego nasilje.
Drugim rečima, vođi smeta političko grupisanje jer on nastoji da depolitizuje javni prostor, da opštu volju zameni svojom (pojedinačnom) voljom, da zemlju oslobodi bespotrebnih civilizacijskih obzira i uspostavi stanje u kojem ne vladaju zakoni, nego on. A to nije politika, nego nasilje.
