Može li Ustavni sud ili neko, mada ne vidim ko bi, da sruši mit o televiziji kao nacionalnom dobru? Iako jeste bila i narodna razbibriga, nije li televizija uvek bila na usluzi vladajućima? Zahvaljujući televiziji Maršal je umesto dva minuta u „Filmskim novostima“ – gde je bio kao lav bez kojeg nijedan film „Metro Goldvin Majera“ ne može da počne – dobio deset minuta i preteča je onoga čiče sa BK koji plovi egzotičnim morima doklen mi u krugu porodice uživamo (sa drugom Titom i Jovankom obično je bio Moša Pijade; do svoje možda osme godine bio sam uveren da se Mošina žena zove Pijada, nikako nisam mogao da razaberem koje je ona).
Prozor u svet na početku imađaše jedan kanal i jedan slobodan dan, mislim utorak, kad se pojavio drugi kanal već smo bili kao Rusi kojima na novootvorenom drugom kanalu spiker govori: „A ti ne gledaš druga Brežnjeva!?“, u susednoj Albaniji dnevnik je počinjao sa „Dobro veče, Enver Hodža!“ (jer je samo Hodža imao televizor), osim političara, plenuma i štafeta, bilo je humorističkih serija, stvari za decu, prenosa utakmica, Sanrema, odlaska na Mesec… Televizore nisu imali svi, dapače, ali se i u ono grozno, odvratno, ne povratilo se totalitarno vreme smatralo da oni koji nemaju televizor ne treba ni da plaćaju pretplatu! Jedan televizor gledale su u proseku četiri i po familije, ali je pretplatu plaćao tj. bio dužan da plati samo onaj ko je televizor kupio.
Ni to nije išlo bez nekih pauza. Televizor se u prisustvu ovlašćenih državnih činovnika mogao zapečatiti, doslovno, crvenim voskom kojim su obezbeđivani paketi, na olovu (koje ćemo docnije koristiti za pecaljke) bio je neki broj, datum ili neki ondašnji pin-kod, uglavnom, kad bi neko umro, ožalošćeni bi zvali da im se televizor zapečati na godinu dana, živeli su bez onoga koga su izgubili, bez Tita, bez Čkalje, ali i bez pretplate. Pričalo se da je moj komšija Joca Maksimov pomagao pečatnoj komisiji pridržavajući kanap, ali ga je pridržavao tako da ostavi dosta lufta usled čega je televizor noću puštao u pogon a danju mu navlačio tobože zapečaćenu navlaku. Bili smo zgranuti otkud nekome hrabrost da gleda zapečaćeni televizor i da prkosi državi, ali je i tada bilo ljudi sklonih da televizijski program primaju kao nešto što ništa ne treba da košta, kao što ja danas mislim i kao što već petnaest godina mi u Srbiji gledamo na kompjuterski softver. Država je (preslobinska) povremeno najavljivala teške racije u kojima neće ona prezati ni od upotrebe švedskog goniometra, ali je pretnja bila upućena samo vlasnicima televizora koji su hteli ne hteli mogli gledati jedino RTB, država je pretpostavljala da stvar tako skupu kao što je bio televizor posednik zaista i koristi, pa je to bio dužan i da plaća (sve dok kao glava ožalošćene porodice ne zatraži poštedu ili dok ne dokaže da mu je televizor izgoreo).
U međuvremenu se pojavilo dvadeset domaćih i stotine tuđinskih kanala, pojavili su se novi mediji, internet, kablovska televizija, satelitska, hiljade publikacija, radio-stanica, a Prakanal bi da se voznese, da se izdigne i odvoji od mnoštva, samo što nisu snimili Cekića i Kojadinovića da sa oblaka iskorenjuju naše mnogoboštvo i vraćaju nas Jedinorodnome RTS-u… Razumem da je država trojeručica, čija je jedna ruka Crkva, druga Vojska, treća Televizija, ali neka i država razume mene. Koji ne gledam i nisam dužan da gledam televiziju.
Evo deset razloga da se oduprete plaćanju pretplate:
1. Ionako imate previše izdataka.
2. Ne volite uopšte televiziju.
3. Ponekad gledate RTS, ali ne baš toliko da biste joj davali redovan danak.
4. Još ste kivni na nju što nije lustrirana za godine službe Slobi.
5. Nemate uopšte televizor.
6. Imate kataraktu.
7. Živite u dijaspori a imate struju u roditeljskoj kući.
8. Zahtevajte da država i RTS ugrade merače po ugledu na satove za struju: gledomer neka pokaže koliko ste sati i minuta u toku meseca gledali baš RTS.
9. Recite da ste ostavili duvan i da više ne kupujete cigarete. Isto ste tako izgustirali i televiziju, sada štedite novac da kupite aDSL modem.
9. b) Kad se država borila protiv tuberkuloze, svi smo morali da se fluorografišemo, ali nismo morali da kupimo onaj autobus, nego je državin autobus išao od sela do sela.
10. Podsećajte sebe i bližnje da se iza reči nacionalna i dalje krije državna televizija, medij koji će uvek pre izići u susret režimu nego nacionu.
11. Uostalom, recite: Ja sam Mađar. Ja sam Rom. Ja sam Albanac. Ja sam Malisor. Ja sam Rusin. Ja sam Kurd. To nije televizija moje nacije.
12. Recite šta vam drago, ali se pretplati oduprite: budu li svima koji ne plate Televiziji sekli struju, EPS će preći na vašu stranu, objedinjena naplata će propasti.
13. Podsetite haračlije da RTS ima milione reklama, nećete da za vlastite ne tako baš lako ni zarađene pare gledate onu gomilu badavadžija koja stalno pije pivo.
14. Nećete vi da pokrivate bezobrazno visoke plate zvezda preuzetih od konkurentskih televizija; ako RTS može da opstane na tržištu neka opstane (i tako je imala ogromno preimućstvo!), ako li ne može, a država je smatra potrebnom, neka je država i finansira, neka smanji plate poslanicima, ministrima i sudijama pa neka podmiri RTS.
15. Neka država radi šta zna. Vaše je ljudsko pravo da ne gledate i pogotovo da ne plaćate televiziju. Baš kao što ne morate da kupite nijedne novine.
