Pokloni se i počni ponovo

Moglo bi se smatrati da je izveštaj Ev­rop­ske komisije o stanju stvari u Srbiji u jednom poglavlju urodio plodom brže nego što se očekivalo.

foto: zoran žestić / tanjug

Izrada Medijske strategije je zaustavljena posle konsultacija predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, a čast da nas o tome blagovesti pripala je savetnici predsednika Republike za medije Suzani Vasiljević.

Ona je rekla da predsednik želi donošenje medijske strategije u otvorenijem postupku, kao i da je predložio i OEBS-u da se uključi.

Vasiljević je zamolila sve kojih se strategija tiče da se uključe i predložila formiranje nove radne grupe koja će uključiti predstavnike domaćih i stranih medijskih udruženja.

Kladioničari oko rekonstrukcije Brnabićkinog kabineta spustili su kvotu na šanse ministra kulture da preživi rekonstrukciju vlade, a on je, ministar, koliko dan pre ove vesti, najavio da će Medijsku strategiju „pustiti u javnu raspravu“. Očigledno ga niko nije obavestio da brod menja kurs, ali nisam siguran ni da drugi ministri znaju kud plove.

Ali, ima tu jedna važnija stvar od Medijske strategije od koje se očekuje da uspostavi širi osnov za donošenje paketa medijskih zakona od kojih je zalud očekivati da će sami po sebi učiniti medije slobodnim i boljim. Ni sadašnji zakoni nisu najgori, ali ih svako kači o rep onom poslovičnom mačku.

Uostalom, Evropska komisija najpre govori o ugroženoj slobodi izražavanja, a to je znatno širi i suštinskiji pojam od slobode medija, mada se u modernim društvima to teško razdvaja.

Ja, inače, pripadam onoj školi mišljenja koja tvrdi da je tih medijskih sloboda previše i da su glavni „slobodari“ oslobođeni profesionalnih standarda i pravila, pa i elementarne ljudskosti. Njima nije ništa upropastiti ljudski život i karijeru, ponašaju se kao hajkači u vlastelinskom lovu koji za cilj ima da pobiju što više onih koji bi da se izraze nesputano, slobodno.

Mogao bih dobar deo „Vremena“ da ispunim primerima napada na one koji bi slobodno da izraze svoje mišljenje ili osećanja – od Skupštine Srbije, da krenemo od vrha, do fabrike gde je žena zbog prigovora poslata u kamenolom.

Nema tog opozicionog delatnika kome nije zalepljena etiketa izdajnika, lopova, neradnika ili plaćenika, mada u poslednje vreme kao da su presušili ovi Sorosovi.

U tom državnom projektu – projektu gušenja slobode izražavanja – glavnu, udarničku ulogu preuzeli su mediji koji su toliko slobodni da mogu svakog da ocrne i oklevetaju, i tu bi, možda, neki zakoni koji proizađu iz Medijske strategije mogli da pomognu, ali to će biti na nivou narodne medicine koja savetuje privijanje crnog luka na gnojnu ranu.

I sad postoje regulatorna i samoregulatorna tela, upravni i programski odbori, i svi bi oni, uz sudove, trebalo da štite društvo od medijskih skakavaca sposobnih da opustoše sve živo, ali i oni se povinuju politici koja se najčešće zasniva na gušenju slobode izražavanja.

Najčešće opravdanje za sva nepočinstva je da se radi o privatnom mediju i da to, samo po sebi, daje slobodu uređivačkoj politici, a kad sam jednog zagovornika te vrste privatluka pitao da li pekar, privatnik, može da stavi otrov u burek, on je spremno odgovorio: nije to isto!

Ali, verujte, slično je.

To sa stavljanjem Medijske strategije na dno fioke nekako mi liči na manevar, trik, pokazivanje dobre volje pred nekim evropskim zvaničnicima. Eto, kao, i mi smo spremni da oslušnemo glas struke, ali to može tamo gde nas ionako nije mnogo briga, gde smo debelo uzjahali, dok, recimo, vlastima ni na pamet ne pada da povuku predlog oko ustavnih promena u oblasti pravosuđa koji je meritorno osporila struka: sudije, tužioci, advokati, odnosno njihova udruženja.

Manevar oko strategije neće doneti Srbiji više slobode izražavanja a mediji neće izviriti ispod skuta i tvrde ruke vlastodršca. Potrebna je šira promena strategije.