Gotovo svakoga dana u američke novine stižu iz Jugoslavije izveštaji koji počinju recima „zemlja je na ivici građanskog rata“, ili „opasno se približila tački raskida“. Mi, veterani sa jugoslovenskog terena, čitamo te izveštaje pažljivu i sa očajanjem. Često, kao zabrinuti rođaci, razgovaramo o najnovijim vestima, o krijumčarenju i otkrivanju oružja, o etničkim sukobima, o retorici nasilja. Pitamo jedan drugog šta će se desiti u zemlji koja nam je svima draga.
Ovdašnji novinski veterani neizbežno se opredeljuju za jednu od dve škole mišljenja: prvo, Jugoslavija se raspada: drugo, Jugoslavija je u ozbiljnim teškoćama, ali se ne raspada. Na izvestan način ta dva mišljenja postoje još od 1948. uz jednu varijaciju iz sve dalje prošlosti, a to je da je prva škola s vremena na vreme verovala da će Sovjetski Savez i njegovi istočnoevropski saveznici okupirati Jugoslaviju.
Da budem jasan — ja pripadam drugoj školi mišljenja.
Jugoslavija je uvek bila problem za svoje prijatelje, pa ni ovoga puta nije izuzetak.
Jugoslaviju nikada nije bilo lako razumeti, a sada je to teže nego ikad.
Nas veterane zbunjuje pre svega uspomena iz naših početničkih dana, kad smo bili novi na jugoslovenskoj sceni i kada je ta zemlja bila dobrodošli kontrast u odnosu na druge komunističke države. Bila je nezavisna. Postojala je sloboda putovanja. Obradiva zemlja bila je uglavnom u privatnom vlasništvu. Postojalo je nešto nalik na malu privatnu inicijativu. Privreda je bila manje centralizovana nego, recimo, u Bugarskoj ili Rumuniji. Štampa je bila živahnija. Čak je i Savez komunista izgledao malo otvoreniji i fleksibilniji nego komunističke partije Istoka. Tito je delovao bolje nego Živkov i Čaušesku. Ukratko, Jugoslavija je izgledala relativno dobro.
Ovakvu sliku Jugoslavije sigurno su pratile izvesne iluzije i izvesne zablude. Naravno, malo nas je tada shvatalo kakve katastrofalne ekonomske i političke posledicc nosi Ustav iz 1974. na primer. Mislim, međutim, da smo mi veterani zadržali bar ostatke vere i nade da će Jugoslavija konačno ipak uspeti da se izvuče iz problema, kao što je činila i ranije, i ostane cela.
Zbog toga. s očajem gledamo na trenutni jugoslovenski haos. Očaj je pojačan kad Jugoslaviju uporedimo sa relativnim mirom postkomunističke Čehoslovačke, Mađarske i Poljske, a ne može se poreći da naša osećanja imaju izvesnu ulogu u ovakvom stavu.
Glavna tema izveštaja koje čitamo poslednjih meseci bila je intenziviranje međunacionalnih sukoba — prevlast nacionalizma i nacionalističkih svađa u političkom životu svake republike. Mislim, međutim, da postoji i drugačiji pogled na ovo što se događa.
Sve evropske zemlje koje su posle Drugog svetskog rata krenule marksističko-lenjinističko-staljinskim putem sada veselo koračaju stazom stvaranja demokratskih društava. Neko će reći da je Jugoslavija tom stazom krenula pre svih ostalih i ta se tvrdnja može potkrepiti ubedljivim argumentima.
Možda bi bilo tačnije reći da su delovi Jugoslavije neke institucije, neki pojedinci, čak i neke republike — krenuli demokratskim putem pre zemalja bivšeg sovjetskog bloka.
Kako god bilo, meni se čini jasno da su svi delovi Jugoslavije sada na putu prema većoj demokratiji. Neki idu brzo, neki sporo, neki su se zaglavili u blatu koje su sami umesili. Mada su očigledno nacionalističke strasti raspaljene do novih visina u različitim republikama — često su to učinile neodgovorne vode — ove nove napetosti mogu se razumeti i kao posledica različitih brzina kojim pojedina vodstva misle da treba da idu ka demokratizaciji.
Ne treba zanemariti ni ostatke strukture Komunističke partije. Činjenica je da su jugoslovenski komunisti — a oni su tada bili Jugosloveni — oslobodili zemlju od nacističke okupacije u ratnom naporu kome nije bio ravan napor nijednog evropskog naroda. To znači da su jugoslovenski komunisti bili jedna od sila pobednica Drugog svetskog rata.
Takvo nasleđe u velikoj meri objašnjava zašto su Jugosloveni imali tako psihološki bolan period u ostavljanju komunističke ere za sobom. Ipak, došlo je do značajnog napretka, naročito kod prosvećenih Makedonaca. Hrvata, Slovenaca i — hvala Bogu — Bosanaca.
Ali, to je dovelo i do paradoksa, na primer do činjenice da komunisti ostanu najjači u Srbiji, tradicionalnom ognjištu demokratske politike u Jugoslaviji, i tlu gde je komunistička partija bila najslabija u ratu. Sada ti srpski komunisti deluju kao nacionalisti — što je kontradikcija, kao histerični nacionalisti pri tom.
Mi, veterani, takođe smo zbunjeni debatom koja traje oko federacije i konfederacije, mada spor nije ništa novo. Jaka savezna vlast ima smisla u pogledu spoljne politike, odbrane i privrede, ali je u trenutnoj situaciji neprimenljiva. Konfederacija de facto postoji već duže vreme. Zašlo je ne priznati i krenuti iznova? Gledano s naše udaljenosti, otcepljenje se čini kao prepotentna i samoubilačka ideja za bilo koju od šest republika i razgovori o tome trebalo bi da prestanu.
„Vreme“ se obratilo jednom broju uglednih stranih poznavalaca naše zemlje i u ovom i narednim brojevima objaviće njihova viđenja sadašnje jugoslovenske krize. Počinjemo sa prilogom novinara „Njujork tajmsa“ Dejvida Bajndera. On je bio stalni dopisnik svog lista iz Beograda od l963. do 1965. a sada kao specijalni izveštač pokriva područje Srednje i Istočne Evrope i čest je gost Jugoslavije.
