Zašto ne: protesti bi bili nenasilni, širi centar bio bi pešačka zona na čijim bi se obodima nazirala daleka plavet uniformi specijalaca koji su naša braća i koji su dobri domaćini namernicima. Zar nemamo tristo šezdeset pet razloga da neodustajno negodujemo, zar država ne proizvodi dovoljno nepravde da ispunimo vascelo leto Gospodnje, a da nijedan protest ne bude ponovljen? U podne u ponoć mogu nabrojati trajne zulume sa kojima
smo se srodili, kao sa gravitacijom, ili sa klim. promenama. Ako ja mogu da popunim dve nedelje različitim, a još kako opravdanim demonstracijama, zajedno bismo imali izobilje razloga za bunt, bilo bi štaviše gloženja oko redosleda, iako bi se znalo da će nezadovoljnici doći svi na red.
Ocrnio sam peronsku kartu, prisilnu pretplatu na državnu televiziju, studente podgovaram da ne plaćaju tzv. prijavu ispita, voleo bih da troškove proistekle iz besomučnog menjanja imena ulica svalim na one koji su pali u to kumovsko ludilo, kad, usred moje borbe za pravednije i jeftinije sutra sudba mi zadade mučki udarac: moja Bus+ kartica je is-tek-la. Kao da se od truckanja prevrnula flaša rakije koju sam poneo u vinograd, zapušio sam je vrhom šapurine, obmotanim belom krpom, jer ne imadoh, kao ni drugi, zapušač od site, i sad je usled nesavršenosti tog seljačkog čepa dragocena tekućina istekla… – „Kako istekla kartica“, pitam, „ona može da se unedogled dopunjava, kao dobro očuvani ceger! Ova plastika će me nadživeti, nije uopšte pohabana…“ – Avaj! Umesto da mi za tri godine uspešne saradnje GSP o svom trošku dopuni karticu, recimo jednom červenom, moram zdravu i čitavu karticu da bacim i da kupim njenu klonicu za dvesto pedeset dinara! Ali, braćo, ja ne mogu da kloniram novčanice kao vi te kartice, uh, barem milion ljudi se prepušta javnom podvozu, a svima prodajete nove kartice, to je dvesto pedeset miliona dinara, četvrt milijarde, k chemu?! Kartica je, zar, moralno amortizovana i stoga mora biti zamenjena novom?!
Dobro, ja sam izračunao bruto prihod GSP i Skupštine pretpostavljam Grada, četvrt milijarde, imaju oni izdatke, jer i te nove kartice ipak nešto koštaju, ali moraju one imati simboličnu cenu, pa koji plastičar ne bi dao popust na milionski tiraž, i sa tak krasnom budućnošću? Kolika li je čista dobit kad milionima ljudi svake treće godine prodaješ istu stvar?
Daj, čoveče, plati dvesto pedeset dinara i ne ropći, dobro, platio sam, ali ako se saberu sve drskosti naših demokratski izabranih predstavnika i njihovih izabranika, ispada to više od dva netom pomenuta evra: nisam li morao da platim za nove tablice, jer su prethodne imale petokraku, manju od one na zlogl. partizanskoj šapki? Pa sam, vozeći jedan te isti auto, imao čast da kupim još jedne tablice, ovog puta sa našim grbom i sa simboličnim, jedva uočljivim kiriličnim pismenima?! Možda se ovo poslednje i moralo učiniti, zbog kompjutera, zbog EU, zbog novootkrivenog načina da se parking plati i mobilnim telefonom, možda se to sa tablicama i može nekako obrazložiti, ali nemam utisak da se država pokidala da nas nekog nameta poštedi, dapače, pre bih rekao da trust mozgova smišlja nove načine čerupanja stanovništva, u Americi četvrt veka gledam jedne te iste tablice, one se menjaju od države do države, ali se ne menjaju iz dana u dan.
Neidentifikovana trudbenica MUP-a mi je u jeku moje sredovečnosti i dobrog zdravlja bila izdala legitimaciju sa zloslutnom oznakom „trajna“, prihvatio sam taj sumorni žig, taj memento takoreći mori, koji mi je po sili zakona ili na osnovu lične procene činovnice prišiven u Ljermontovljevoj, da bi pravna naslednica Jugoslavije pljunula ako se tako može reći na taj moj dokument, na dunklbordo knjižicu koju sam po sredini ojačao heftalicom: ništa mi ta takoreći knjigovezačka očuvanost moga ID nije pomogla, moram i ja da imam modernu ličnu kartu, a ova stara biće službeno probušena i vraćena mi za uspomenu i dugo sećanje.
Za novu ličnu kartu (koja meni i ne treba, potrebna je državi) moram da dangubim i da se izlažem trošku, iako sam ja ja, i nisam se štaviše ni selio kao u XX veku. Kad je već tako, rekao sam, slikaću se sa svojim nacionalnim, verskim ili drugim važnim obeležjem, a ne više gologlav, rečeno-učinjeno, sa novom legitimacijom i novom slikom uhvatio sam korak sa novim dobom, samo da mi legitimacija potraje duže nego Bus+, daj Bože+
&
Da sam juče umro, ne bih znao da nešto može biti prezanimljivo, presmešno, preukusno, pretačno… Neću dabome reći da se ne kaže tako, kako da se ne kaže kad se kaže, pokolenje ravnodušno prema raznovrsnosti jezika, kreira, evo, novu normu, stalo mu je ipak do nijansi, i prijatno je bome iznenađeno kakve (neograničene zapravo) mogućnosti pruža prefiks koji je svakome pri ruci, svakome na vrh jezika.
Novi superlativi su kao one kolaterale koje organizam sam stvara kad mi srdačni bolesnici po savetu naših izabranih lekara savesno i redovno marširamo, jer su nam sitni krvni sudovi em zapušeni em zabačeni i nepodesni za stent. Jezičke kolaterale zar nisu dokaz da je jezik živo i neobuhvativo stvorenje, i starije i dugovečnije od nas, zaista vam kažem da mu se ne može ni pomoći ni nauditi, previtalan je.
