Kada je „Vreme“ pre godinu dana pisalo o rezultatima petogodišnjeg prisustva komercijalnog interneta u Srbiji, bili smo dovoljno oprezni da od naših sagovornika tražimo prognozu o stanju domaćeg interneta za narednih pet godina, a ne, recimo, za godinu dana. Iako je reč o tehnologiji koja se razvija veoma brzo, kod nas je taj razvoj gotovo neprimetan, naročito kada je u pitanju infrastruktura, tako da bi se moglo reći da se u poslednjih godinu dana nije dogodilo ništa. Verovatno je ova sporost dozlogrdila Branislavu Anđeliću, direktoru vladine Agencije za razvoj informatike i interneta, kada je prošlog četvrtka u „Glasu javnosti“ kao glavnog krivca za stagnaciju imenovao preduzeće Telekom. Anđelić jedva da je birao reči kada je kritikovao rad Telekoma, skoro da bi se moglo reći da je „flejmovao“ izražavajući na taj način stav većine domaćih internet provajdera i verovatno svih domaćih internet korisnika.
Telekom je optužen da ne ulaže u razvoj, ne uvodi dovoljno novih telefonskih linija, a naročito se zaostaje u digitalizaciji telefonske mreže bez čega nema ozbiljnog razvoja interneta. Koliko sutradan Telekom je ove navode demantovao, ali čim davalac neke usluge korisnicima nešto mora da pojašnjava, nešto sa uslugom verovatno nije u redu. Onome ko okapava na liniji čekajući da se poveže na mrežu, uzaludno se nadajući xDSL vezi, malo znače podaci o planiranim hiljadama priključaka i baznim stanicama. Korisniku samo treba sistem koji radi. Sa svoje strane Telekom je pokazao izuzetnu osetljivost spram telefoniranja pomoću interneta ocenjujući da se na taj način krše njihova prava na ekskluzivno pružanje usluge telefoniranja, pošteno plaćena.
Kad već nemamo čemu da se radujemo kad je reč o razvoju domaćeg interneta, neka nas bar raduje što je to postala tema ozbiljnih političkih rasprava pa da se nadamo da će iz toga izaći neki rezultati. Indirektno, internet je zaslužan i za ostavku predsednika gradske vlade Čačka koji je izjavio da je jedna od stranih firmi koje su učestvovale na lokalnom tenderu sumnjiva jer je „nije bilo ni na internetu“. Prisustvo na internetu počelo je, dakle, ozbiljno da se uzima kod domaćih privrednika i političara, što se po sajtovima domaćih firmi ne može baš reći. Dobar primer je Zastava koju, navodno, strani partneri nisu hteli da kupe ni za jedan jedini dolar. Ovo preduzeće ima desetak prezentacija na internetu (na primer www.zastava.net, www.zastava.co.yu) od kojih je većina van funkcije, te pruža vrlo lošu sliku o firmi koja se nudi. Ako je neko u Japanu ili Francuskoj primenio „čačanski“ kriterijum, nije ni čudo što je odustao od kupovine.
Usput, mogao je lepo da se zabavi gledajući sajtove poljskih zaljubljenika u Zastavine automobile (http://zastava.samochody.com.pl).
