Kad se setim ucena iz vesterna, žanra blagodareć kome sam to danas vanredno pravno sredstvo i upoznao, vidim da je civilizacija daleko odmakla. Na plakatima koji su krasili SALOON i berbernicu pisalo je da se taj i taj traži živ ili mrtav. Nagrada je bila nuđena za glavu onoga ko se o zakon toliko ogrešio da ga je po mišljenju sudije, šerifa i bioskopske publike ionako čekala omča, pa je lovcima na ucene bila data stvaralačka sloboda, da begunca ustrele s leđa te da ga prebačenog preko leđa konja specijalno za to svuda i vodanog izdeliverišu šerifu. Ne mogu da se setim prosečne nagrade za prosečnog filmskog kriminalca, ali nije bila u pitanju premija od koje bi lovac mogao bezbrižno da živi, da kupi deset stanova u Beogradu, nego je bila svota koju bi krckao do sledećeg slučaja, zato je baš i bio profesionalac, osoba koja nema beneficirani radni staž nego moli boga da joj ne oslabi vid i ne zadrhti ruka.
Današnji traženici imaju ludu sreću da su Evropljani i da za ono zbog čega su traženi nije zaprećena smrtna kazna (pravnici, sirotani, nemaju lektora niti neku drugu pismenu a dobronamernu personu koja bi im savetovala da kažu „za šta je počiniocu zaprećeno smrtnom kaznom“, nema veze, tako je kako je). Evropski odmetnici traže se zdravi i čitavi, policija ne sme begunca da pozledi, mora ga predati u takvom stanju da ovaj bezbeli može odležati svih četrdeset godina, za ratni zločin to je zaprećena kazna.
Sam begunac pak nije dužan da čuva zdravlje u svrhu punog i savesnog odležavanja zaprećene kazne, on može da živi nezdravim životom, u nekoj lavri koja mu brani da jede samo mesni narezak i da naprasnom svojom smrću u pritvorskoj jedinici napakosti međunarodnom sudu. Šta da se radi, nema uzapćenik više priliku da puca u barut, mnogo je više nalik zarobljenom članu ekspedicije od čije kože urođenici hoće da naprave doboš a ovaj ti kuvaru (koji njegove drugove namerava jednog da obari drugog da isprži) istrgne iz ruku viljušku i izbode se po grudima i trbuhu vičući prkosno: „E nećeš!“
&
Natjecaj „Ko će prvi prijaviti Mladića“ bacio je u zasenak i samog Bureka iz „Velikog brata“ (novine su objavile sliku škole koju je Burek pohađao, a na čijoj fasadi stajaće spomen-ploča: „Ovde je azbuku i osnovne računske operacije savladao J. Ž. zvani Burek, budući ukućanin Velikog brata“), niko ne haje za intervju sa Legijom (gde pitanja nisu numerisana pa se stiče utisak da ih ima na hiljade), nikog ne sablažnjava sodomija u ministrovom toru, staro i mlado samo o konkursu raspravlja.
Srbija nam se, avaj, opet podelila, na malobrojnike koji se prse kako bi Mladića sad prijavili, i ne zbog pišljivih milion evra, nego i kad ne bi bilo nikakve nagrade! Nagradu bi većina podelila ratnoj siročadi na ravne časti, jedan slušalac radija tvrdi da bi nagradu ne odbio nego bi od radosti što je pravda zadovoljena on dao državi sve što ima na štednoj knjižici…
Drugi Mladića ne bi prijavili ni za sto milijardi, ne bi prijavili nikada nikoga, pa ne znam šta da je taj uradio, jer im je, kažu, od osnovne škole usađena odvratnost ka cinkarenju, pa jeste, ono što su prihvatile mlade i prečiste duše, odvratnost prema dostavi, prema tužibabama i doušnicima, neiskorenjivo je. Tada se radilo o krađi jabuka, prepisivanju zadatka na pismenom iz matematike, ko nam je kriv što u titoizmu nije bio počinjen nijedan ozbiljniji genocid, pa smo uzvišene vrednosti zasnivali na trivijalnostima, uglavnom, kao što nisi hteo da prijaviš nekoga ko je razbio prozor tako sad nećeš da odaš nekoga ko je rukovodio operacijom u kojoj su smrtno stradale, da ostanemo u policijsko-pravničkom žargonu, hiljade osoba!
Odvratnost prema cinkarenju rasprostranjena je među robijašima, našoj posrnuloj braći u Hristu dugujemo i samu reč cinkaroš: silovatelji, ubice, palikuće, svi drže da su njihova dokazana nepočinstva malo dete naspram zločina cinkarenja, sve, sve, ali otkucati nekoga upravi, dno je, kak to oni slikovito vele, dna!
Zatvorenicima je tabu necinkarenja jedno od poslednjih utočišta: time što ništa ne odaju čuvarima niti upravi oni su moralni, odani zajednici, a zajednica su sami oni: kakvi smo da smo, kerovima nećemo ništa iz našeg sveta odati!
Da nije Srbija možda jedna kazniona?
&
Šta bi bilo kad bi neko sa dva mobilna u isti mah poslao dva SMS-a (o tome gde je Mladić i kako izgleda), jedan našima, drugi Amerikancima, ko bi imao pravo preče kupovine, ko bi imao dužnost i čast da doušnika nagradi – samo onaj ko begunca sklepta, ili bi platile obe izveštene strane?
Da bi prijavljivanje uzelo maha i dovelo do željenog (da li baš?!) rezultata, doušnici bi morali da ostanu anonimni, znači, telefoniraš iz javne govornice, govoriš kroz debeo šal: „Ovde banatski soko, meta je tu i tu, moj račun u Cirihu je taj i taj, tonski snimak ovog razgovora biće smesta prosleđen trima slavnim medijskim kućama, za slučaj da poreknete ovu časnu dostavu, tamo je deponovano i moje oproštajno pismo, za slučaj da me posle ovog mog prostodušnog odziva na apel vlasti pojede mrak…“
Ode srećković (a to ja kome se haški prvotraženik umoran od skrivanja a ganut storijom o novinaru siromašnom još malo pa kao junak Hamsunove Gladi sam prijavio) par dana potom u Švajcarsku, kad tamo, na račun mu leglo milion i po evra: nakon verodostojne i precizne dostave dotad nedostupni general savladan je bez ispaljenog metka. Tri pčelinja društva, očito dresirana da kidišu na specijalce, istakla su belu zastavu pošto je interventnoj brigadi u pomoć priteklo vozilo AMSS-a sa sprejom VD-40. Nakon pada pčelinjaka predale su se i dve niskobudžetne zvezde (Hadžić i neznanokakoizgledajuć Župljanin) koje su tog jutra došle na tradicionalni seminar o maskiranju i zametanju tragova.
