Platforma unutrašnjeg dijaloga – Ako je Vučiću zbilja stalo do dijaloga o statusu Kosova, on mora da ga uspostavi s političkim strankama u Srbiji, a ne sa naručenim partnerima

Pranje ruku: Ajmo svi zajedno!

Vlast koja u ruci drži i pogaču i nož najzad se dosetila da bi bilo poželjno da o Kosovu porazgovaramo saborno, dakle da otvorimo neki društveni dijalog o toj rak temi svake srpske politike.

foto: aleksandar levajković / fonet

To se u autorskom tekstu Aleksandra Vučića, objavljenom pet, šest dana posle posete Americi u dnevnom listu „Blic“, naziva „unutrašnjim dijalogom“, a verovatno misli na politički dijalog koji je on lično temeljno uništio satanizujući svako mišljenje koje nije podudarno s njegovim.

Literatura je puna dosadnih, pradavnih knjiga koje imaju svoju nespornu vrednost zasnovanu na „unutrašnjim monolozima“, sve jad do jada mladog Vertera, dok su dosijei klinika za lečenje s uma sišavših puni osoba koje vode unutra-šnje dijaloge.

Ono što je Vučić napisao u „Blicu“ i što se svodi na njegovu sasvim razumljivu ideju da nema nameru da bude najodgovorniji za konačno rešenje statusa Kosova, odudara, i to pozamašno, od onoga što je samo dan posle objavljivanja teksta izgovorio u histeričnom, nedržavničkom, pa i idiotskom, intervjuu za Pink.

One s kojima bi bilo normalno da razgovara naziva lopinama, secikesama, Vlasima, reketašima i kako sve ne, i očekuje da će oni kao žrtveni janjci pokorno doći na obredno klanje kako bi on kao vrhovni vrač nakon temeljnog pregleda droba preklanih životinja utvrdio da li su pred nama dobra vremena ili nam se sprema neki novi pasjaluk u kome će naši „mangupčići“ (čitaj deca) opet da izginu za carstvo nebesko gde je Vučić jednom već bio i utvrdio da tamo nema ničeg vidljivijeg od Šešeljevog stomaka.

Dakle, ako je Vučiću zbilja stalo do dijaloga, on mora da ga uspostavi s političkim strankama u Srbiji, a ne sa naručenim partnerima sklonim inače unutrašnjim dijalozima ako se to isplati.

Spekulacijama nikad kraja: Prazno junačenje

Evo, kako izgleda ta platforma za „unutrašnji dijalog.“

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da se dogovor o Kosovu i Metohiji može postići ako su obe strane, i Srbi i Albanci, nezadovoljne ili obe bar malo zadovoljne, kao i da je „unutrašnji dijalog“ izuzetno značajan, jer ćemo nakon njega biti mnogo objektivniji i odgovorniji – bilo dogovora ili ne.

O eventualnoj podeli Kosova i Metohije, kao jednoj od opcija koja bi mogla da proizađe iz šireg društvenog dijaloga, koji je inicirao, Vučić nije želeo da govori: iz svakog odgovora na takvo pitanje bi „se izvuklo ne znam šta“, pa onda „spekulacijama nikad kraja“.

Dve stvari su, kaže, veoma važne:

– Prvo, mislim da ćemo teško doći do tog rešenja (za Kosovo i Metohiju), veoma teško. Šanse su male. Ali, iako su male, vredi da pokušamo, jer ako ne bismo pokušali znači da ne bismo bili zainteresovani za budućnost naše dece – rekao je Vučić.

Rešenje je moguće, ističe, samo dogovorom Srba i Albanaca, a da bi se postigao dogovor – nemoguće je da jedni budu zadovoljni, a drugi nezadovoljni.

Moguće je samo ako su i jedni i drugi nezadovoljni ili i jedni i drugi bar pomalo zadovoljni – dodao je.

Sa druge strane, smatra predsednik Srbije, unutrašnji dijalog je od izuzetnog značaja za našu zemlju:

– Postigli mi neki dogovor ili ne, mi ćemo razbistriti svoje misli, biti mnogo objektivniji i u budućnosti ozbiljniji i odgovorniji kada je reč o KiM – uveren je predsednik.

Niko to bolje ne zna, dodao je, od Srba koji tamo žive.

Oni to, ističe, najbolje osećaju, što pokazuju na svim izborima i traže odgovornost, a ne prazno junačenje…

– Ali, isto tako kao što ne traže prazno junačenje, tako ne traže ni kukavičluk koji bi bio – evo vam sve na tacni, pa smo mi sa vama završili – rekao je predsednik.

Vučić je ukazao da nam je potreban sveobuhvatan, ozbiljan pristup, ozbiljan razgovor sa Albancima – ako hoće.

– Ako neće, onda ništa i opet ništa i ne bi bilo prvi put da je ništa – rekao je Vučić i ukazao da to traje duže od 140 godina.

Kako je rekao, ako možemo to da rešimo, u redu, ako ne – „bar su neki od nas pokušali, za razliku od nekih drugih koji su razmišljali koliko para da stave u svoje džepove, a da nikada ništa ne reše ni na koji način“.

On je rekao i da najviše vole da se sukobljavaju i kritikuju oni kojima ne pada na pamet da ratuju, „ali bi voleli da neki drugi ratuju“.

Vučić je poručio da će kao predsednik Srbije i vrhovni komandant učiniti sve da naše oružane snage budu sposobne da odgovore svakom izazovu, nadajući se da neće nikada biti potrebe za takvim njihovim angažmanom.

Savet opoziciji: Zgrabite priliku

O tako važnim stvarima, pitanjima rata i mira, politički dijalog može biti produktivan ako se ne vodi samo sa podguznim muvama, nikako samo s nevladinim sektorom, i to izabranim po istovetnosti cilja i finansija, nadržavnim i paradržavnim institucijama – od crkve, preko SANU, do, daleko bilo, navijačkih grupa – već je svrha dijaloga u saglasnosti glavnih politički aktera, parlamentarnih stranaka, o kojima Vučić misli sve najgore – eto, tu se najzad slažemo on i ja – ali drugih sabesednika nema, ma šta mi mislili o njima.

Da me pitaju za savet, ja bih opoziciji predložio da bez razmišljanja prihvati poziv na dijalog – ali politički, a ne unutrašnji – i da zahtevaju da njihovi stavovi budu dostupni javnosti makar na javnom servisu koji bi tome i trebalo da služi.

Parlamentarne stranke mogle bi barem oko toga da postignu minimalnu saglasnost, odnosno da za svoje učešće u debati oko važnog pitanja zatraže i da one budu uvažene.

Ako Vučić to odbije, eno mu onih trijumfalnih 80 odsto glasova Srba s Kosova pa nek vidi šta će s tim.