Plaćena podrška Čedi – Da bi narod poverovao da »svi oni nisu isti« potrebno je nešto više od plaćenog oglasa

Oglašavanje demokratičnosti: Ko je i zašto platio oglas u „Politici“

Po ceni od 270.000 dinara, plus PDV, 32 javna poslenika objavila su u dnevnom listu „Politika“ oglas, apel neobične sadržine, neobične zbog toga što niko od njih, koliko ja znam, nije hendikepiran da iste poruke šalje i besplatno. Naime, reč je o ličnostima od ugleda i profila koji bi na raznorodnoj medijskoj sceni Srbije mogli za ideje iz oglasa da se zalažu i u privlačnijoj formi za čitanje, od loše prelomljenog oglasa koji, zbog same forme, sadrži agitpropovski ton koji sad pakosnici povezuju s likom i delom prvopotpisane – Latinke Perović.

U oglasu piše: „Devet godina je prošlo od poslednje slične situacije kada je bilo neophodno na ovako ozbiljan način reagovati i založiti se za drugačiji model javnog angažmana i odgovornosti za zajednicu u kojoj imamo određeni ugled i uticaj. Svesni odgovornosti prema Srbiji i njenim građanima, nemamo prava da ostanemo pasivni. Lokalni izbori održani 7. juna su ozbiljna opomena u tom smislu. Zbog toga pozivamo demokratsku javnost da se mnogo aktivnije uključi u politički život i da preuzme važnu ulogu u vraćanju interesovanja građana za politiku jačanja evropskog, reformskog i građanskog pokreta u Srbiji.

Mora se početi od ličnog primera i konkretnog problema. Ako smo nezadovoljni pasivnošću birača i rezultatima izbora, učinimo sve da oni budu drugačiji. Ako delimo zabrinutost građanki i građana, onda ih moramo ohrabrivati i objašnjavati da su evropski put i reforme, a ne odustajanje od politike i sopstvenog života, najbolje rešenje za njihove probleme. Spremni smo da nešto konkretno učinimo i to pokazujemo tako što pozivamo građanke i građane da se dodatno angažuju kako bi podrška modernizaciji Srbije i evropskoj opciji bila svakodnevna i snažnija. Sadašnja situacija nas obavezuje da javno podržimo, pre svega, Liberalno demokratsku partiju koja i u ovakvim okolnostima pokazuje da je moguće voditi hrabru politiku, rizikovati neprestane napade i boriti se za podršku uvek kada za građansku i evropsku ideju postoji i minimalni prostor. Trenutak je da taj prostor, i kroz javni angažman i kroz svaku vrstu pomoći zajedno sa ovom strankom zaštitimo i proširimo. To je jedini način da deblokiramo zaustavljene reforme u zemlji. To je najmanje što možemo da učinimo kao odgovorni ljudi koji ne predstavljaju političku partiju, ali dele njene vrednosti, aktivizam i energiju.“

Apel javnosti, demokratskoj, kako se interpretira u poruci, potpisali su: Latinka Perović, Filip David, Dubravka Stojanović, Vladimir Gligorov, Sonja Biserko, Svetislava Bulajić, Fahri Musliu, Veljko Đurović, Borka Pavićević, Rajko Danilović, Dejan Sinadinović, Kosta Bunuševac, Mirko Đorđević, Seška Stanojlović, Slobodanka Ast, Spomenka Grujičić, Mia David, Dragan Tanasić, Predrag Vujović, Predrag Delibašić, Olivera Ježina, Nenad Marjanović, Predrag Bambić, Draginja Maskareli, Lena Bogdanović, Boban Jovanović, Vladimir Popović, Jelena Kajgo, Velimir Ćurgus Kazimir, Dragoljub Todorović, Vojislav Đurđić i Milenko Perović.

Bez obzira na početnu opštost, politički korektne zvuke i ogradu da „ne predstavljaju političku partiju“, ipak je, rekao bih, reč o podršci Čedomiru Jovanoviću i LDP-u, koja nije izazvana drugim racionalnim razlozima, osim kao odgovor na upitanost dela članova, pristaša i potencijalnih glasača njegove stranke o karakteru lidera i karakteru partije, odnosno o tome po čemu se on i oni, mimo verbalnog plana, razlikujemo od ostatka lidera i partija u Srbiji.

Tamo gde participira u vlasti, sličan je svakoj vlasti, a na javnoj sceni doživljava se, i kad nije kriv, kao neko ko prikriva poreklo partijskog i ličnog bogatstva. Još jedan krokodil u plitkoj bari, pa potpisnici pokušavaju da ga izvuku na suvo, mada nisam siguran da su mu u toj nakani pomogli. Rekao bih, čak, da stvari stoje obrnuto. Da bi narod poverovao da „svi oni nisu isti“, potrebno je nešto više od plaćenog oglasa. Obrnuto, najmanje je potreban – plaćeni oglas.

Skice za portret gradonačelnika: treba li nam „Grad na vodi“

Kad je Branko Pešić, legendarni Zemunac, a graditelj Beograda, zalegao da most „Gazela“ ima tri kolovozne trake u svakom pravcu, bio je optužen za gradonačelničku megalomaniju. Čik sada prođite tim istim mostom u drugačijem voznom režimu od „prva, druga…“

Dragan Đilas, inženjer u duši, bori se sa dovoljno sitnim problemima da ne bi imao jasnu viziju razvoja grada u kome sam odrastao i odgajio petoro dece. Neki put me vređa odsustvo dugoročne pameti. Moje detinjstvo proteklo je u ulici s turskom kaldrmom. Asfaltirana je povodom prve konferencije nesvrstanih, u oktobru 1961. Svaki uspeh Beograda bio je nekako i moj. A onda je došlo ovo doba smenjive vlasti, kad im, sa stanovišta izbornih ciklusa, izgleda privlačnije da u mojoj ulici uvedu parking zonu radi para, da je asfaltiraju iznova ne bi li dobili opštinske izbore, nego da urade nešto suštinski važno za Beograd.

Evo primera s Lukom Beograd. U poslednjih deset dana pojavila su se dva gotovo identična teksta koji zagovaraju teoriju da uređenje najatraktivnijeg dela Beograda treba zaboraviti zato što je to skupo. Jedan je bio objavljen u „Politici“, drugi u „Danasu“, a zajedničko im je da Beograd treba da ostane kasaba, a oba kao da su naručena od neke lobi grupe koja tvrdi: Beograd ne treba da se oslobodi železničkih šina koje ga opasuju, ne treba da se sredi saobraćajni haos oko donjogradskih bulevara, ne treba da izađe na reke kao prirodna izvorišta svog postojanja, ne treba da reši pitanje saniranja kanalizacionog sistema, ne treba da se razvija i živi, mašta i gradi, sanja i realizuje snove, već treba da se pomiri s propadanjem i zaostajanjem.

Đilas mi ne liči na nekog ko bi sanjao da bude gradonačelnik do kraja mandata. Pre mi liči na čoveka koji bi da ostavi nešto za sobom. Nešto po čemu ćemo da ga pamtimo. Gradovi u svetu razvijaju se na osnovu sinergije privatnog i javnog kapitala i razvijaju se tako da povećavaju budžet na osnovu te sinergije. Da li je Đilas jači od „Insajdera“ na čijem tragu nastaju svi oblici sumnje o želji da nas neko pokrade tako što će Beograd da proširi i ispod horizonta ulice Strahinjića Bana, gde se formira novi gradski duh satkan od širokih vratova, tankih nogu, zlata i skupih kola – uzgred, nepropisno parkiranih.

Beograd je grad na vodi, a razvija se na labudovim i petlovim brdima zato što je to jeftinije, kao što bi bilo jeftinije da je „Gazela“ uža za dve saobraćajne trake.

Poslednji Mohikanac: Da li budalaštine treba na vreme žigosati

Slobodan Antonić, „poslednji Mohikanac“ u funkciji istraživača one količine gluposti koja se pod raznim „niknejmovima“ istresa po portalima, piše na sajtu „Nove srpske političke misli“:

„U E–novinama Petra Lukovića nedavno je objavljen tekst o izgredu u kome su napadnuta dvojica mladića zato što su, prema njihovim tvrdnjama, govorili mađarski u gradskom autobusu u Novom Sadu. Taj tekst, kao i svi članci u ovom ‘drugosrbijanskom’ tabloidu imao je funkciju samo da nadraži pljuvačne žlezde posetilaca ovog portala, kako bi oni, po milioniti put, u svojim komentarima mogli da napišu da je Srbija jedna zla i fašistička zemlja.

Ovoga puta, međutim, izgleda da je pređena granica čak i za ‘nesputane’ i ‘otvorene’ e-novine. Naime, komentator pod pseudonimom ‘Merc’ napisao je: ‘Protiv Srba se ne bori riječima, već oružjem, prvo pucajući, pa onda postavljajući pitanja. Neće biti mira dok ijedan Srbin živ zemljom na Balkanu i svijetu hoda. Moje najdublje žaljenje zbog napada na hrabre madžarske mladiće, ali da dodam – Madžari su sami krivi. Trebali su od 1992. odbiti služenje vojnog roka u četničkoj vojsci. A do sada su mogli već imati gradsku gerilu i napadati policijske stanice u noći, dizati mostove u zrak, i pripremati oslobođenje Vojvodine od srpske okupacije. Madžarska vojska treba zajedno sa hrvatskom i našom da pripremi plan oslobođenja i da se koliko sutra krene u napad. Živjela Madžarska – smrt Srbiji.

Komentator pod pseudonimom ‘Asklepije’ na to je dodao: ‘Ovo treba da bude opomena i svim stranim državljanima u Srbiji, da ne smeju govoriti maternjim jezikom. Zato, turisti stranci, zaobilazite Srbiju u velikom luku. Ne znam ni odakle ideja da se Srbiji dozvoli da bude organizator Univerzijade s obzirom na povampireni fašizam.’ Odmah ispod toga usledio je komentar pod pseudonimom ‘herzog96’: ‘Meni uopšte nije jasno kako nekome ko nije Srbin, može uopšte pasti na pamet da živi u Srbiji!?’ Nešto docnije, opet se oglasio ‘Merc’ sa porukom u kojoj je pisalo: ‘Srebrenička majka je rekla Borisu Tadiću u Srebrenici da postoje samo dve vrste Srba: koljači (manjina) i posmatrači (većina). Posmatrači se prave fini, a u srcu misle isto kao i koljači i granice su vrlo fluidne. Ne dao Bog nikome da mu Srbin kroji kapu. Nego braćo Madžari – slobode bez borbe nema. Za slobodu treba krvariti. Samo jedan školovan snajperista bi u Novom Sadu čuda mogao napraviti. Imate novac, imate školovane ljude, iza vas je Evropa i Madžarska – pa šta više čekate. Udri po NS tamo nema madžarskog življa mnogo.’“

Mislim da Antonić previše pažnje pridaje ovakvim bizarnostima. Ali, i Mila Štula, recimo, bila je u početku karijere tako doživljavana i pozdravljana, pa sad vidimo da bi tužilac da se umeša.