Gledani sa distance od famoznih četiristo kilometara nizvodno, hrvatski izbori mi izazivaju izliv nostalgije za srećnijim vremenima. Kako to? Pa, lepo. Hrvatska je, gledano odavde, politički srećna zemlja: u njoj su i dalje mogući izbori sa neizvesnim ishodom i teško utvrdivim pobednikom, i to ne samo neizvesnim pre, nego bogme i posle glasanja… Rekao bih da će još mnogo savske vode oteći od Županje ka Šapcu dok se Srbija vrati na taj (olako proćerdani) stadijum društvenog razvitka.
Nego, da se mi uozbiljimo. Ova hrvatska priča bitna mi je na ovom mestu zbog Srbije, videćete kako. Najpre, kako god da se završi formiranje nove vlade, teško je izbeći dojam da je favorizovani HDZ, koji je bio u punom naletu, de facto izgubio, samim tim što nije pobedio, a da je otpisivani SDP pobedio – samim tim što nije izgubio. Ipak, većina relevantnih tamošnjih komentatora slaže se da je pravi pobednik izbora labava konfederacija lokalnih političkih lidera zvana Most – dobila je ogromnih 19 mandata, pomela svu konkurenciju koja nije HDZ i SDP sa satelitima, i doslovno će po svom ćefu (ili, hajde de, trgovačkom osećaju) odlučiti ko će vladati Hrvatskom (ili će se ići na nove izbore). Taj do juče anonimni Most tipična je difuzna skarabudževina nastala na trenutno širom Evrope vrlo popularnoj matrici „trećeg puta“, koja tako dobro zvuči (malo)građanstvu zasićenom i smorenom borniranim političkim establišmentom i sve jalovijim izmenjivanjem sterilnih vlada levog i desnog centra, tj. sve lažnijih socijaldemokrata i sve besmislenijih konzervativaca. Na nesreću, stranke „trećeg puta“ koje dobijaju najviše podrške najčešće su banalno populističke (Nacionalni front, apeninska zamlata Beppe Grillo i slično) i samim tim suštinski štetočinske; Most se u tom smislu još i doima kao relativno pristojna opcija, koja će možda biti korisna za Hrvatsku, kao korektiv pravila igre, a i njene izvedbe.
Ali, zašto ja vama sve ovo pričam? Hoću da kažem da je deo hrvatske političke, ali i intelektualne klase, kroz famozni Most, promišljeno učinio politički akt primeren političkoj borbi u okviru demokratskog parlamentarnog sistema: formulisao je „treću politiku“ (kakva god da je, više je od ničega) i ponudio je biračima. Šta je uopšte bila alternativa, barem za one koji su baš tvrdo rešili da neće da daju svoj glas ni HDZ-u ni SDP-u? Budalesanje sa infantilnim pajacima tipa Živog zida ili šik-futurističkim frikovima tipa Oraha nije moglo proizvesti bog zna kakav efekat – dakle, preostala bi im jalova apstinencija ili pompezna antipolitička akcija, to jest neka hrvatska varijanta „belih listića“. Ko bi od toga profitirao? Samo onaj isti establišment koji navodno toliko preziru, i to mnogo pre HDZ nego SDP, iz prostog razloga što su „desni“ birači tradicionalno mnogo manje skloni izbornom eksperimentisanju i gromopucatelnom egzibicionizmu. Tako da bi lako odneli prevagu. Drugim rečima, Hrvatska je po svoj prilici izbegla, ili bar odložila, neokonzervativnu „revoluciju“ tvrdokorne desnice, jer HDZ ili uopšte neće moći da formira vladu s Mostom, ili će formirati vlast koja će biti slabašna, sapeta, suštinski kontrolisana sa pozicije bliske političkom centru. Otuda nije nimalo preterano reći da prijatnu činjenicu da Hrvatska sada ima solidnije šanse da izbegne pogubnu „orbanizaciju“ (erdoganizaciju, gruevskizaciju, putinizaciju, vučićizaciju…) treba najpre zahvaliti činjenici da se tamo nije zapatilo ništa nalik na pokret „belih listića“, već su protestni glasovi supkulture „razočaranih“ kanalisani nekuda umesto nikuda. Nije to u šta su kanalisani možda bog zna šta, ali jeste neki aktivan faktor, ima mandat s kojim može nešto da učini – ili nešto da spreči, što je ponekad i važnije.
Oh, „Evo Teofil po stoti proklinje ‘bele listiće’, kako mu ne dosadi“? Ma jok, ne govorim ja sada o 2012. – o tome sam sve rekao, i voleo bih da sam se bar u nečemu prevario, ali jbg, nisam – nego o sadašnjosti i budućnosti. Sve ono što bi Hrvatska sada, ako bude pameti, mnogo lakše mogla da izbegne, Srbiji se u međuvremenu uveliko dogodilo. Zato kod nas više i nema neizvesnih izbora, baš kao što ih nema kod Orbana ili Putina. Nad time bismo mogli s punim pravom da očajavamo, ali od toga nema neke vajde. Umesto toga, treba da gledamo kako da se čupamo iz ovoga; za početak, valja jednom za svagda shvatiti da odgovor na svaki politički problem mora takođe da bude politički (sledstveno – nikako „antipolitički“). E, sad – kakav politički? Politički odgovor bi, recimo, bila neka vrsta „nacionalne revolucije“ (koja je lepše ime za donekle razvodnjeni fašizam ove ili one sorte i lokalnog kolorita), ili pak „svetska proleterska revolucija“, dakle, ili desno ili levo suštinsko odbacivanje parlamentarizma. Ne bih, međutim, preporučio ništa od toga, opasno je po zdravlje, lično i društveno, fizičko i mentalno. A ako ni vama to nije blisko, onda se zna: u parlamentarnoj demokratiji, odgovor na svako političko pitanje glasi: glasaj, bori se, diskutuj, učestvuj, u razumnoj meri podrži neku stranku, a ako ti baš ni jedna ne odgovara, onda formiraj svoju, a nemoj samo da odvraćaš druge od onih već postojećih. I iznad svega: za svakoga ko ti kaže drukčije znaj da svesno ili nesvesno radi u prilog tvojih sadašnjih ili budućih tlačitelja.
