Skoro sam siguran da su mnogi inače pristojni i bogobojažljivi građani Srbije osetili grešno olakšanje kad su čuli da su u Novom Pazaru neki Bošnjaci pucali jedni na druge. Ljajićevi na Ugljaninove ili obrnuto, tek dvoje ljudi je ranjeno, jedan teško, ali to odnekud nije najvažnije. Važnije je, prvo, da među onima koji su pucali nije bilo Srba i drugo, da incident nije, što se kaže, međuetnički.
To znači da Srbija više nije ono što je bila, stvari su se bitno popravile, pa kad se sad puca iz razloga političkih, to ne mora da uključi nacionalnu mržnju. Može Bošnjak na Bošnjaka, može i Srbin na Srbina. Još nedavno se tvrdilo da je to najteži greh; zloglasni kriminalci kleli su se da nikad ne bi pucali na svoga, što je bio način da se predstave kao vojnici umesto kao ubice.
Ovaj novopazarski slučaj olakšao nam je da razumemo i najnoviji vojvođanski problem, to jest uverio nas je da su mađarske žalbe i optužbe zbilja preterane. Ti slučajevi navodnog srpskog terora nad mađarskom manjinom niti su toliko učestali niti toliko teški, uglavnom se svode na maloletničko nasilje, a rekao bih da su psovke i uvrede na nacionalnoj osnovi često samo izgovor za nasilje i vandalizam. Delinkventi tako sebi pribavljaju nekakvo dostojanstvo. A policija je svakako neefikasna, ali iz svojih razloga, ne zato što ne voli Mađare.
Sasvim je verovatno da su i revolveraši u Novom Pazaru imali neke druge, prizemnije motive, ali i njima se više dopada da glume političku i stranačku zagriženost. Recimo da tamo u Sandžaku lokalni izbori izazivaju dosta nervoze, pošto pobeda jedne ili druge stranke donosi jasne dobitke ili gubitke mnogim lokalnim dućandžijama. Ili je možda ipak u pitanju i nekakav odjek velikog svetskog zamešateljstva oko Muhamedove vere i njenih sledbenika. Ili Ljajić i Ugljanin predstavljaju neku staru podelu na „donje“ i „gornje“, na varošane i seljake, trgovce i proizvođače…
Ali, problem je krupniji i svakako se tiče cele Srbije. Oni koji ovde tako lako potežu oružje u svakoj gužvi, pucaju pre svega zato što imaju čime i iz čega. Zatim, zato što se tako postaje odrastao mušakrac. Oni ambiciozniji nadaju se da će, ako istraju i budu imali sreće, jednog dana uspeti da se približe nedostižnim idolima poput Arkana ili Legije. Najzad, policija ovde očito ima mnogo razumevanja za maloletničke nestašluke.
Ne kažem da je u Srbiji procvetala ljubav među narodima i manjinama, ali verujem da nasilničko ponašanje, koje jeste ozbiljan problem, ima druge razloge, a često se lažno predstavlja kao nacionalni ekstremizam. Nacionalne netrpeljivosti nema mnogo više nego u nekim drugim, uporedivim zemljama, a nasilnost je neobično visoka i dobrim delom društveno prihvaćena. Puca se iz svih mogućih razloga, pa i bez nekih posebnih.
Prvi problem ovde je taj što se problem mahom i ne uočava, to jest što je društvo oguglalo i pristalo na kohabitaciju prava i sile. Čini mi se da je malo ko u Srbiji svestan koliko se u tom pogledu ovo društvo razlikuje od takozvanog evropskog okruženja. A i oni koji su primetili tu razliku u lakoći potezanja pištolja, često će reći da smo mi takav narod i neka niko ne pokušava da nas promeni.
Dakle, trebalo bi da postoji politička i policijska volja da se nešto ovde uradi. U tom smislu Evropa bi mogla da pomogne, ako pošalje komisiju koja će nas pregledati i ustanoviti da nema posebnog trenja između Srba i Mađara, ali ima između a i unutar svih mogućih grupa, sve do porodice. I onda bi, za početak, policija morala da državi vrati monopol na silu, što znači da pokupi pucaljke od privatnika. Ako to neće ili ne može, neka obavesti građane da stvari tako stoje, pa neka svako u svoje ruke uzme onoliko prava i zakona koliko misli da mu pripada.
Srbija već odavno nema problem prejake države koja ugrožava građane, nego te iste građane ugrožavaju odsustvo i rasulo države. Političari i dalje najviše strepe da će biti optuženi za nedemokratičnost, pa se ne usuđuju da čvrsto brane red i zakon. To je verovatno jedan od razloga popularnosti radikala, koji ne propuštaju priliku da nekome zaprete državnom silom.
Ne znam šta sve treba uraditi da bi sudovi počeli da rade, ali stvari tu stoje tako da Srbija verovatno žali što vanredno stanje nije potrajalo. Može biti da ministar pravde daje sve od sebe, ali najveći i najvažniji sudski proces, onaj za ubistvo premijera Đinđića, nikako ne izgleda kao da vodi uspostavljanju autoriteta zakona i poverenja u pravdu. Naprotiv, pokušaj vlasti da politički upotrebi taj proces morao je izazvati ogromnu moralnu zbrku.
Ko osobu kao što je Legija pokuša da shvati kao heroja ne treba da se čudi ako društvo postane Alibabina pećina. Dakle, umesto što se mladim pretendentima na mesto u podzemlju nude svakojaki patriotski izgovori, valjalo bi da i sudovi i mediji i celo društvo nauče da odbacuju tu podvalu i ne priznaju kriminalcima nikakve olakšavajuće okolnosti. Nego, kad se pozovu na svoje zasluge za narod, da odmah dobiju još dve godine.
Moguće je da i nevolje oko izručenja optuženih Haškom tribunalu doprinose opštoj pravnoj i moralnoj nesigurnosti. To je postalo agonija koja već traje predugo. Nekad je sigurno bilo drugačijih rešenja i za Beograd i za Hag, ali sada više nema. I nije više problem samo u međunarodnom pritisku. Sada sâmo društvo zahteva da se oslobodi prokletstva beskonačnog bavljenja nekolikim patriotsko-kriminalnim biografijama. Potražnja za tim ljudskim ili profesionalnim profilom u velikom je padu.
