Nedavno je Hadli Frimen, lucidna kolumnistkinja londonskog „Gardijana“, zgrožena predizbornim prenemaganjem dela francuskih levičara u smislu „neću da biram između kuge i kolere“, tj. između zlog „bankara“ i „neoliberala“ Makrona i ekstremne desničarke, rasistkinje i ksenofoba Marin le Pen, podsetila svoje čitaoce na jedan tekst američkog pisca Dejvida Sedarisa, izvorno objavljen u „Njujorkeru“ 2008. godine.
Bilo je to, dakle, pred one izbore na kojima se Barak Obama borio za svoj prvi mandat, protiv zaboravio sam već kojeg predstavnika kontinuiteta bušovske Amerike – a Amerika i svet bili su temeljito umorni od Buša i bušizma i svega što je to značilo… Kako je u tim okolnostima uopšte bilo moguće biti „neutralan“? A Sedarisa je fascinirao upravo taj paranormalan fenomen „neopredeljenih birača“, koji do poslednjeg trenutka merkaju i premišljaju se između dveju suštinski oprečnih opcija, a naposletku će se možda dogoditi čak i da se ne opredele ni za jednu. Sedarisa ovo podseća na sledeću situaciju: prilazi vam stjuardesa u avionu s pladnjem i kaže vam, sva u osmehu: „Mogu li da vam preporučim piletinu? Ili biste radije tanjir govana sa udrobljenim komadićima stakla?“, a vi se duboko zamislite u nerešivoj nedoumici, pa priupitate: „A kako je piletina spremljena?“ Ko biva, ako vam način pripreme piletine ne bude po volji, možda se ipak odlučite za stara, dobra govna sa srčom. Ili ostanete gladni. U kojem slučaju se može desiti da većina drugih putnika izglasa i u vaše ime da ubuduće govna sa srčom ostanu jedina stvar na meniju.
Tako se nekako i ona poluzvanična Srbija opredeljivala prema nedeljnim francuskim izborima. Čekaj, šta se nas sad tiču francuski izbori i nije li to, uostalom, spoljnopolitička tema? Samo naizgled. Zapravo je „unutrašnja“ jer odražava vrednosti koje zastupaju ovdašnji posednici moći i uticaja, donosioci odluka i kreatori javnog mnenja. Elem, oni su se delili u dve podgrupe (mada je granica između njih bila relativno porozna), što se najbolje videlo kroz medijski coverage galskih izbora, jer mediji (određene vrste) govore ono što profesionalni političari misle, ali im je uglavnom nezgodno da kažu. Jedni su bili koliko se god može neutralni, stalno navodeći Makronove stvarne ili tobožnje mane koje ga diskvalifikuju za bilo kakvu podršku, uzgred doduše podsećajući da ni Le Pen nije baš cvećka, mada je „nama“ srcu ipak bliža, iz nekog jedva promrmljanog, neizrečenog, ali odnekud podrazumevanog razloga. Ovaj je diskurs sistemske neodlučnosti između ko zna kako spremljene i začinjene piletine i porcije proliva začinjenog staklom najbolje oličavala (polu)državna Politika, koja se u znatnoj većini tekstova držala takvog tona; na drugoj strani, isto tako (polu)državne Večernje novosti otvoreno su navijale za Le Penovu, ubeđujući nas da su govna vrlo hranjiva i da im staklo pridodaje nezaboravan šmek, samo su im zli imperijalisti nametnuli loš publicitet (baš kao i „nama Srbima“, što nas odnekud trajno emotivno povezuje s Le Penovom i ostalim ljupkim zapadnoevropskim fašistima, podjednako neopravdano ozloglašenim).
Emanuel Makron je ipak ubedljivo pobedio – biće da je zakazala distribucija uglednih Več. novosti u Francuskoj – i cela Evropa je odahnula; dobro sad, ne baš „cela“, desni i levi ekstremi imaju neke drugačije emocije. Ali, zašto imam tako snažan utisak da ono što u svakom smislu dominira Srbijom ne deli taj odisaj? Nije li to, formalno gledano, nelogično? Evo, Le Penova je stalno Makrona nazivala Angelinom pudlicom, a i Vučića kritičari s desnice prozivaju za klijentsko-poslušnički odnos prema gvozdenoj nemačkoj kancelarki, tom oličenju evropskog mejnstrima, koji je svakako tvrdo antilepenovski (antibregzitovski, antitrampovski, antiputinovski etc.). E, tu se razlika između forme i suštine pokazuje u svoj blistavosti! Makron jeste elitni izdanak evropskog centrističkog mejnstrima: kulturološki je levo, društveno-politički je liberalan, ekonomski je blago konzervativan. Vučić ni u ludilu nije ništa od toga (u onom poslednjem aspektu mu nedostaje „blago“). On je samo ne mnogo daroviti neofit bez ikakvog čvršćeg političkog identiteta (kanonizovano samoljublje, naime, nije ni ideologija ni identitet; ono je, kad ovoliko eskalira, samo bizarna sociopatija) koji mehanički oponaša obrasce koje nije čak ni ozbiljnije interiorizovao, a svi ovi s koca i konopca napabirčeni gnomovi oko njega nisu čak ni to. Oni su samo konfekcijski izdanci velikog civilizacijskog poremećaja koji je u Srbiji nastupio s „revolucijom ološa“ još pred kraj osamdesetih, koji je krvavo probesneo kroz devedesete, pritajio se u dvehiljaditim, i ponovo buknuo od 2012. Oni s glavnim političkim i civilizacijskim tokom današnje Evrope mogu da prave dilove i da stupaju u klijentelističke odnose, kao što i čine, ali naprosto ne mogu da intimno budu deo tog sveta, naprotiv: njima će, to jest celoj toj skalameriji (političkoj, medijskoj, akademskoj, kulturnoj, verskoj etc.) srce uvek biti na drugoj strani, sa računicom ili bez nje, njih će iskreno radovati svaki tramp, svaki bregzit, svaka marina i svaki erdogan-putin, jer nema radosti bez uzajamnog prepoznavanja u blaženoj srodnosti. Što, naravno, ne znači da će oni baš lično da konzumiraju govna sa staklom; to će ipak da prepuste svom voljenom narodu. Šta ih briga, lepo su ga izdrilovali, znaju da će većina s veseljem da se lati kašike.
