Ono zbog čega će svet naposletku morati da propadne sveopšta je sklonost olakom blebetanju i nedomišljanju pojmova: ne osećajući istinsku odgovornost ni za svoj ni za tuđi život, ljudi koji su u mogućnosti da donose odluke najčešće operišu „nedokuvanim“ kategorijama, po sistemu „mož’ da bidne, a ne mora da znači“, a onda tu svoju vrednosnu konfuziju, moralnu nedoslednost i misaonu aljkavost ponosno i važno nazivaju „realnom politikom“. Nije nego!
Evo, recimo, u Banjaluci i Trebinju (v. str. XY) digla se fašistička kuka i rasistička motika da spreči da se tamo ponovo izgrade džamije koje su „anonimni“ banditi pod diskretnim pokroviteljstvom jedne autentično banditske vlasti srušili tokom organizovanog procesa istrebljenja Drugih, koji se, netačno i eufemistički – uvredljivo čak – naziva „rat“. I šta se sada dešava: sve živo, i kuso i repato, osuđuje ljude koji su ognjem i mačem sprečili početak obnove bogomolja čija bi reizgradnja vaistinu imala neprocenjivi simbolički značaj, jer bi nekako re–legalizovala prisustvo Drugog. E sad, „kvaka 22“ je u tome što je savršeno besmisleno grditi te ljude zbog toga što čine, a u isto vreme o(p)stajati unutar „legalističkog“ i „državotvornog“ diskursa. Jer, jedini je stvarni greh banjalučkih i trebinjskih „protestanata“ u doslednosti, dakle u tome što ne „vode politiku“ nego misle ozbiljno: ti ljudi, naime, JEDINI dosledno brane projekt „Republike Srpske“ u njegovoj autentičnoj i – unutar jednog manijakalnog i zločinačkog „misaonog sistema“ – i vrednosno-filozofski i konkretno-egzistencijalno mogućoj verziji; taj „projekat“, naime, ima smisla samo ako ide uz radikalno zatiranje i anihiliranje Onih Drugih, odnosno uz trajno i dosledno očuvanje „tekovina“ tog i takvog procesa. Pritvorni vapaji „druge“, „reformisane“, post-SDS-ovske generacije političara RS za „međunacionalnom i međuverskom tolerancijom“, pa čak i za, ni manje ni više, „multinacionalnom i građanskom Republikom Srpskom“ u nekom su dubljem smislu mnogo odvratniji – i svakako gluplji – od piromanskih zahvata lokalnih nacista: oni, naime, bahato vređaju samu smislenost jezika, samu srž logičkog promišljanja sveta. Republika Srpska kao projekat, naime, nema nikakvog smisla ako je ma i mrvu „multietnička“: svako „normalan“ će razložno reći – „pa to smo ranije već imali, nismo valjda ginuli i ubijali da bismo se sada vratili na polaznu tačku?!“ Na ovo „umereni“ bosanski srborepublikanci nemaju suvislu repliku. Upravo je samo osnivanje RS-a, sama bezuslovna „teritorijalizacija“ jednog etnosa, bilo „startni“ akt anihilacije Drugog – sve ostalo je bilo samo tehnika. Da je „multietničnost“ bila namerom njenih tvoraca, oni Republiku Srpsku ne bi ni stvorili! Ona izvan genocida, etničkog čišćenja i segregacije nema nikakvog smisla, njen raison d’ etre nestaje poput leda na zapari.
U tom projektovanom, a taktički prećut(a)nom nestanku čuči, dakako, onaj skriveni, „peti element“ celog „Dejtonskog procesa“: jedini smisao Dejtona je u tome da naposletku dovede do nestanka, do postepene i gotovo neosetne evaporacije „entiteta“. To je, međutim, praktično nemoguće: uvek će „branioci etničke čistote“ nepogrešivim instinktom prepoznati svaki ozbiljniji signal re–uspostave predgenocidnog stanja, i na njega reagovati punom silinom (nešto slično se nedavno desilo i u Mostaru). Otuda ispada da „entiteti“ mogu samo dekretom, „preko noći“ da se ukinu. Sve drugo je neplodno mrcvarenje s niskim porivima „nadirućeg prostaka“, u savršeno besmislenom uverenju kako će se ovaj jednom ipak zamoriti od svog prazilučkog fašizma. E pa, neće… Zato demonstranti imaju puno pravo da se uvrede i naljute kada ih neko ko ih predstavlja, neko ko igra unutar RS-sistema i smatra to „normalnim“, neko ko oličava legitimnost egzistencije njihovog „entiteta“, gadljivo nazove ekstremistima, huliganima, fašistima itd. Jer, sve što oni zapravo čine nije negacija, potiranje, „prljanje“, nego upravo radikalno dosledna i otuda „poštena“ reafirmacija samog fundamenta, početnog postulata, same premise postojanja projekta Republike Srpske: uistinu, ako treba da se obnavljaju razne ferhadije, a Bošnjaci, Hrvati i ostali Drugi „normalno“ da žive u RS-u, onda nju treba – ukinuti. Izvan otelovljene utopije o „krvnoj čistoti“, ta sablast-država se izmešta iz fizičke realnosti i vraća se tamo odakle je došla, u paralelni svet fašističkih fantazama.
Na drugoj strani, u još uvek „multietničkoj“ Vojvodini, osam opština severne Bačke i Banata udružuje se u nekakvu regionalnu podzajednicu, a sve sa – na rečima bar – potpuno „benignom“, regionalističkom potkom. Nevolja je, međutim, u tome što se radi upravo o onim opštinama u kojima Mađari čine apsolutnu ili relativnu većinu, pa mnogi – uključujući i dobronamerne – ovo vide kao svojevrsni zametak etničke teritorijalne autonomije; a gde je „etnička autonomija“, a još na „mešanoj“ teritoriji, eto potencijalno i etnocentrizma, samoizolacije, getoizacije, segregacije „nove manjine“, i na kraju – separatizma. Ali, bar dve stvari se ne uklapaju u ovu interpretaciju: najglasniji su protiv ovog „projekta“ upravo oni – poput DSS-a i sličnih – koji su u Bosni podržali najradikalniju moguću etnoseparaciju, a sada su se naprasno „ograđanili“; drugo, predsednik SO Senta Atila Juhas džara pravo u bolno mesto jedne pojmovne zbrke kada kaže: „U ovoj stvari se radi tačno o onome što je zapisano, nema tajnih odredbi, neiskazanih ciljeva, zadnjih namera, pa, dakle, oni koji pročitavši tekst pretpostavljaju drugo od onog o čemu tekst govori očigledno polaze od nedavnih iskustava srpske istorije, odnosno polaze od sebe.“ E da, tu smo na pravom terenu; Juhas zapravo poručuje: „Mi reči koristimo odgovorno.“ Isto rade, na pervertovan način, i oni bosanski demonstranti. To je valjda ona transparentnost o kojoj se sada toliko blagoglagolja… Dominantna, mainstream srpska politička imaginacija u to ne može da poveruje: znajući šta je sama učinila, ona u „druge“ unapred sumnja, a najdoslednije „svoje“, kad pogledaš, zapravo grdi zbog nevaspitane indiskrecije.
