23. mart
Ministarstvo unutrašnjih poslova izračunalo je koliko godišnjih penzija prosečan pripadnik zemunskog klana potroši za jedan dan. Ili za jedan minut, ne znam. U četvrtak treba da idem kod ušnog, ali da mi je aparat i ispravniji, teško da bih čuo celu vest: svi pokretni domci bili su u TV sali, na pomen reči „penzioner“ nastala je takva larma da niko nije tačno čuo brojku, evo smo mi, o nama govori, šta, šta, ćuti, da čujemo… Kroz ceo dom je svejedno prostrujala vest da smo navedeni kao tuga i opomena rastrošnoj mladeži koja je, ima Boga, sada spala na čips i narezak u kantini CZ-a.
Posle dnevnika hteo sam da ustanovim šta je tačno rečeno, koliko godišnjih penzija kriminalci troše na sat, ali su svi upamtili različito: jedni tvrde da su računi nekih od vođa dostizali vrednost pedesetogodišnje penzije, što je dakako nemoguće (niko ne može da prima penziju tako dugo), gospođa M. ponavljala je da na jedan sat saune i erotske masaže rukovodilac ganga troši dvadeset četiri prosečne penzije, bilo kako bilo, otkad sam doveden u dom ovo mi je najsrećniji dan! Nismo zaboravljeni, u teškom trenutku još jednom smo poslužili našoj zemlji! Da me neko iz socijalnog sada upita pristajem li da mi se penzija smanji u cilju povećavanja kontrasta sa zemunskim klanom, potpisao bih da mi se iznos ili prepolovi ili da mi se isplaćuje jednom u dva meseca! Živci su mi malo popustili otkako ne radim i otkako su moji – znam da svako ima svoje obaveze – utanjili sa posetama, u stvari mi niko nije bio posle petog oktobra, dirnulo me ovo saopštenje – ima neko ko i na nas misli! MUP motri da niko od nas iz doma ne bude otet, da ne bude likvidiran, da ne bude zlostavljan na salašu koji je zapravo privatni zatvor, to smo i pre znali, ali nismo znali da ti ljudi još kako vode računa i o našim primanjima! Hteo sam da okrenem 762 760 i da zahvalim miliciji, ali neću da zauzimam vezu, možda baš ovog trenutka neko javlja gde je video nekog od zemunskih raspikuća.
24. mart
Vraćam se autobusom iz Zrenjanina. Dva kilometra pre Pančevačkog mosta – zastoj. Pomeramo se pedalj po pedalj, negde naspram one fabrike sokova kamion čačanske registracije krene da obilazi naše dve trake, vozila koja mu dolaze u susret (i gde nema kolona) uteruje sva u njihovu desnu traku, ispred jednog kolege kamiondžije daje desni migavac i ovaj ga pušta, nekom ni vanredno stanje ne znači ništa! Ponavljam u sebi Brehtovu pesmu (nastalu dok je vozač zamenjivao točak na autobusu): „Nerado sam tamo odakle idem, nerado idem tamo kuda idem, zašto onda promenu točka gledam sa nestrpljenjem!“ Pa da, šta u mom životu menja bezobrazni kamiondžija? Aaa, viraž je primetio i policajac, sačekao je da mu se pripadnik čačanskog klana približi i uzeo mu dokumenta rukom sve pokazujući ka deonici na kojoj je prekršaj načinjen. Srce mi je bilo puno, okrug opet ima šerifa! Policajac se sa dozvolom u ruci vratio tamo gde je i bio, na ispust koji je autobuska stanica, rukom je pokazivao izgredniku da skrene ulevo a u svrhu dalje zaslužene šikane, kolona je u taj mah krenula, kamiondžija isto, kao da ga niko nije ni pardonirao, policajac mu je sa još više strasti dirigovao da skrene ulevo, nešto je siromah i vikao, što dabome nisam čuo, kad je video da će Čačanin ladno nastaviti bez dokumenata, policajac je prišao kamionu koji je milio i kroz prozor vratio dozvolu! Kao građanin koji prilazi transportu logoraša da bi jednome nevoljniku u hodu dodao kutiju cigareta!
25. mart
Neprijatno mi je kad čujem kako se naši ponašaju u Hagu. Sloba neće da pije lekove, neće advokata, hoće da se brani iz Tolstojeve putem satelita, Šešelj traži da mu se sud obraća bez mrske hrvaštine (taj kapric ga je koštao mesec dana tamnovanja duže, danas su mu zvanično odbrusili da se svima sudi na bosanskohrvatskosrpskom jeziku, pa da će tako biti i sa njegovim vojvodskim visočanstvom), Milutinović bi kući, on se, ugriumyi kakav je, iskao kući još pre nego što se predao, general Ojdanić zapomaže zbog splačina koje kreira zatvorski kuvar, pa nemojte tako, braćo, vi ste pored Kežmana – koji prekjuče dade dva gola – jedini ambasadori naše kulture tamo.
Ugledajte se na magistra Šaju, kulturno se predao, bez promovisanja familije, bez svečanog ispraćaja, uzeo fino advokata, ne odbija lekove, ne traži da mu se dovede prevodilac, kusa ono što mu daju…
Jedino što bi i on kući.
Zaista, sada kad je domaće tužilaštvo skupa sa sudijama osetilo prpu, Hag će možda i da nam vrati našu nisku bisera: zašto da hvatamo Mladića ili Šljivančanina kad ima toliko ovih koji u Hagu samo prave probleme! Ako su Hrvati u Rijeci osudili onako hrabrog učesnika NOR-a, možemo i mi da osudimo svoje! Kad su čuli da je Norac dobio dvanaest godina, dobri Hrvati batrgali su se u očajanju po cestama trgajući sa sebe robu, čupajući sebi kosu, dugmad, obrve, i mi ćemo popadati po našim džadama kad budu pale prve domaće presude za ratni zločin (kad udari Srbin na Srbina), pa šta, kao i Hrvati imaćemo pravo na taj mali, takoreći završni revolt.
&
Preko radija sam u subotu čuo za preteće pismo koje je primio profesor Mimica. Autor (ili grupa autora) preporučuju mu da se odseli ili da se otruje, zašto baš da se otruje kad ima toliko krasnih načina za dići ruku na sebe, Mimica predaje na Filozofskom fakultetu, Sokrat je popio otrov, tu je neka začkoljica, neka zna da mu ne prete tupave analfabete, nego školovana lica!
Upravnik nas pretplatio na „Glas“, i gle, na poslednjoj strani stoji pismo Mimici: „Aljoša Mimica – Srbomrzac – idi odma odavde ili popi otrov, u protivnom proćićeš kao profesor Polić. Patrioti Srbije“. Pa ne kaže se „popi“ nego „popij“, ne kaže se „odma“… Imate li vi lektora, Patrioti Srbije!?
