Vidim da se povelika dževa digla oko toga što je Liberalno demokratska partija (LDP) na neki svoj velevažni Svečani Skup pozvala i Dobricu Ćosića da joj bude special guest star, te se ovaj dobrodržeći deka prigodno prošepurio Sava centrom, izljubio se s Čedom Jovanovićem što doslovno, što simbolički i, uopšte, bio viđen te zapažen… No, našem se svetu ne može ugoditi, pa sada mnogi u tome nalaze nešto zazorno; ali nije li sam Jovanović sasvim pregnantno objasnio šta je to, koja je to moralno-istorijska vertikala koja prirodno, čak neminovno spaja Dobricu Ćosića i LDP? Dakle, otkud taj čudan spoj liberala i jednog eminentnog predstavnika komunističkog režima iz njegovih, khm, najmišićavijih dana? „Spaja nas antifašizam“, rekao je predsednik liberalnih demokrata ili demokratskih liberala, i nije da u toj izjavi nema logike. LDP drži, s dobrim razlozima, da je antifašistička borba jedna od najsvet(l)ijih tradicija naše istorije, i da tu i takvu tradiciju vredi baštiniti i negovati je; a kud ćeš bolje kopče s tom tradicijom od jednog živog i prisutnog partizanskog borca, prekaljenog u slavnom Rasinskom odredu?
Izvinite me za trenutak, urednik mi, uspaničenog izraza lica, pokušava nešto došapnuti… Aha… Znači, nije bio Dobrica Ćosić nego… Ko? A, Jovo Kapičić? Pa dobro, de… Šta ima veze, ko da je to neka razlika, partizan jedan, partizan drugi… Mislim, došao bi i Dobrica, nego bio nešto zauzet… Šta, nisu ga ni zvali?! Svašta! (iščuđ, iščuđ) Eh, taj protokol, uvek sve zabrlja!
Dobro. Ajmo sad ozbiljno. Jovo K. zaista je bio gde je bio, i Čeda J. zaista je o tome rekao što je rekao. Šta ćeš, ima toga u istoriji, ta nije li upravo antifašizam u jednom trenutku spojio Staljina i Čerčila, pa što ne bi Jovu i Čedomira? Ali ja opet moram da pitam, razvijajući „apsurdistički“ scenario sa početka teksta: zašto baš Kapičić, zašto ne, recimo, Ćosić? Ili bilo koji drugi stari partizan? Ako se radi samo o odavanju počasti (borbenom) antifašizmu onda, molim lepo, šta fali bilo kojem stvarnom ili virtuelnom članu SUBNOR-a? Naravno, biće da se ovde ipak prevashodno radi o nečemu drugom, to jest, o jednom drugom (anti)fašizmu. Onom iz devedesetih godina prošlog veka, kada su iznova puške progovorile u balkanskim gudurama, ovaj put bez borbenog učešća „mrskih agresora“, ali bogme i bez neke ovdašnje vojske koja bi imala moralno pravo proglasiti se naslednikom partizana. Tu su se, u vrtlozima devedesetih, partizani Kapičić i Ćosić de facto našli na različitim stranama. LDP, očekivano, bira Kapičićevu. Na to nemam prigovor: nije ni moglo biti drugačije. Osim ako ne želite da se solidarišete, recimo, sa sporazumom partizana i antifašiste Ćosić Dobrice i partizana i antifašiste Tuđman Franje o „humanom preseljenju stanovništva“ i svim bezbrojnim (avaj, nekako pomalo genocidnim) divotama koje su iz takvih stvari proizašle.
Pa dobro, u čemu je onda problem, o čemu se toliko grajalo? Eh, biće da Kapičić Jovo, taj drčni i kršni gorštak kojeg ne drži mesto, nije baš sedeo dokon između dva svoja antifašizma… Dug je to period, brale, valja to nečim popuniti! Recimo, stigao je ovaj odvažni praktičar permanentne revolucije da bude upravnik (ili kako se to već zvalo) one kazneno-popravne ustanove na Golom otoku, na koju su tamo negde od 1948. slali one koji su se malo previše zaneli u svojoj ljubavi prema staljinskom komunizmu, pa nisu umeli ili hteli na vreme da curiknu za polukorak kad im je zapoveđeno. A obaška i ponekoga ko nije baš mnogo mario za baćušku Staljina, ali je lokalnom udbašu za oko zapela njegova žena, pa ko veli, da ukloni prepreku između sebe i nje… O tome već „sve znate“, u poslednjih dve-tri decenije o celom je „golootočkom kompleksu“ toliko istoriografskih, publicističkih, memoarskih i beletrističkih knjiga napisano (filmova snimljeno, predstava postavljeno…) da niste mogli izbeći da se s time potanko upoznate ako ste za to vreme boravili bilo gde bliže Zemlji od nekog od 27 Uranovih satelita, recimo na Dezdemoni.
Da se razumemo: Goli otok baš i nije mesto preterano pogodno za šegu. Nije to bio tek tamo neki zatvor, pa makar i za „političke zatvorenike“. Bilo je to strašno, perverzno mučilište, u to nema ni najmanje sumnje, jer o tome postoji više nego dovoljno verodostojnih svedočenja. A ako je Goli bio mučilište, šta je onda bio njegov zapovednik? Pa, biće da nije bio humanitarni radnik. Dakako, on ima ponešto drugačije viđenje te stvari: čovek je imao istorijsku misiju odbrane i spasavanja zemlje, i obavio ju je maksimalno savesno. E sad, ako je usput bilo kakve kolateralne štete u vidu fizički i psihički uništenih ljudi, šta da se radi: shit happens!
Tema koju ovde zahvatam mnogo je veća nego što to može da stane u tesne okvire jedne novinske kolumne. Zato već dok je ispisujem znam da ću ostati nedorečen. Ali opet, vredi je makar čačnuti, jer i sam simbolički gest koji ju je isprovocirao to naprosto priziva. Šta je, dakle, sve ovde u igri, koje sve teške dileme i nezgodna pitanja? Recimo ovo: da li bilo čiji hvale vredni antifašizam može biti odgovor na sve i izgovor za sve, bez obzira na sve drugo što je činio u životu? Ako je odgovor pozitivan, onda su liberalci stvarno mogli da zovu i Ćosića: em je i on bio antifašista kad je grmelo, em je u jednom periodu bio – pa neka je i neopravdano! – dežurni sinonim za svako „liberalističko skretanje“ u ovoj zemlji… Na drugoj strani, nije da samo grešni Kapičić treba da se vrpolji na stolici ove istorijske istrage – zašto bismo „svi mi“ bili toga pošteđeni? A šta ako je Kapičić donekle i u izvesnom smislu u pravu? Šta ako su ljudi kao on obavili „prljav posao“ za sve nas, čak i tada još nerođene, u obračunu sa staljinistima (staljinističkim sredstvima, uh!) da bismo mi mogli da uživamo u decenijama kudikamo „mekšeg“ socijalizma, pokondirivši se na kraju toliko da nam je sad veoma lagodno prezirati ljude kao on… Nema lakih odgovora na ta pitanja, ako smo pošteni. Ali opet, jedno je sigurno: ništa ne može opravdati, moralno, istorijski i krivično abolirati bilo koga za mučenje i ponižavanje bilo kojih ljudi, bilo kada, bilo gde. Ako se oko ovoga složimo, sve ostalo će valjda ići znatno lakše.
