Šta ovo bi s tim svinjskim, meksičkim, severnoameričkim ili ko-zna-već-čijim gripom? Po poslednjim vestima sudeći, i taj nas je izneverio, ispuvao se u rekordnom roku: broj obolelih nekako nikako da počne dramatično da se uvećava, a i sama je ta boljka nekako sve bezopasnija i nesmrtonosnija, zapravo, ispada da je onaj „običan“ grip nezgodniji od ovog specijalnog, koji je u brojnim umovanjima raznih poznatih i nepoznatih Mislilaca širom sveta već bio dobio obrise i ulogu pravednog mača Apokalipse, koji će opako kazniti ljudski svet zato što je ogrezao u razne poroke, među kojima prednjači ona gorda ideja da imaju i pravo i mogućnosti da život na ovoj planeti učine sebi što udobnijim.
Pandemije, dakle, izgleda neće biti (bar do daljeg), osim ako ne računamo na pandemiju površnosti, olakosti i gluposti: ta se već dogodila, a virus neprestano mutira, i uzima sve više žrtava. Najveći problem s ovim boljkama je što zaraženi doživotno ne primećuju ama baš nikakve simptome, štaviše, granitno čvrsto su ubeđeni da im nije ništa! I pri tome su vrlo sugestivni, pardon, zarazni.
Želim li ja to da posvetim ovu kolumnu sopstvenom mudrovanju o svinjskom (etc.) gripu? Taman posla: ja, pre svega, o tome ne znam ništa. Tačnije, ništa što i vi niste mogli da pročitate u novinama, dakle, ništa preko nivoa mrvičak bolje obaveštenog totalnog laika, sklonog neobaveznom lupetaranju o španskim selima. Sećam se, kada sam pre nekoliko godina pročitao tekstić inače beskrajno dragog i uvaženog starijeg kolege na temu tada pomodnog oruđa Apokalipse u vidu ptičjeg gripa (a koji je tekst bio čisti mambo-džambo, obično trućanje da se ispuni zjapeća praznina kolumne), zarekao sam se: Teofile Pančiću, ti NIKADA nećeš napisati ništa na temu ptičjeg gripa, globalnog zagrevanja i tome sličnog. Zašto? Zato što ti o tome ne znaš ništa relevantno, i teško da ćeš ikada znati. Dakle, muči! I bavi se onim o čemu ponešto znaš…
Zato ovo nije tekst o The Gripu, ili bilo kojoj drugoj razglašenoj medicinskoj, ekološkoj etc. pošasti: ne, ovo je tekst o sve dominantnijem apokaliptičkom diskursu, i o njegovim najvidljivijim, a najnepodnošljivijim nosiocima: „humanistički“ obrazovanim intelektualcima, poluintelektualcima i frtaljintelektualcima svih vrsta, usmerenja i svetonazora, o sjajnim, prosečnim ili lošim piscima, umetnicima, sociolozima, sveštenicima (sic!), filozofima, novinarima (jakako, prednjače kolumnisti!) i ostaloj ekipi likova koji, doduše, možda svašta znaju o Tolstoju, Daliju, Kantu, Majlsu Dejvisu ili Tomi Akvinskom, ali imaju ogromnih problema već i sa četiri osnovne računske radnje, od hemijskih formula sećaju se one H2O i možda H2SO4, i ne bi ni najrođenijima priznali da im zapravo nije baš jasno kako to da oni tamo dole na Novom Zelandu, pošto već hodaju naglavačke, naprosto ne popadaju hrpimice u svemirski vakuum. Znanja o kosmosu uglavnom su pokupili iz Zvezdanih staza i njihovih naslednica. O sumnjivoj legendi da u radiju ne žive mali ljudi bolje da i ne govorimo: ma, to ne može biti istina! Ali znaš da ćeš ispasti smešan ako to kažeš, pa ćutiš.
Hoće se reći ovo: „humanistička“ inteligencija (čast izuzecima) o stvarima kao što su biologija, virusi, klima i tome slično mahom ne zna baš ništa vredno spomena, ali je ovo masmedijsko vreme naprosto primoralo „javnog“ intelektualca da baš o svemu Ima Stav: reći „ne znam“, „nemam pojma“, „pitajte stručnjaka“, to je nešto što uopšte ne dolazi u obzir, to odbijanje da nahranite danonoćno gladnu medijsku mašineriju sostvenim blamantno glupim doprinosom (ne što ste inače „glupi“, nego što ste otperjali nedopustivo predaleko od područja svojih relevantnih znanja), bilo bi, strahujete, kažnjeno vašim isključenjem iz kruga Medijski Zanimljivih Osoba, onih koje su vazda na raspolaganju, kojima je uža specijalnost da Imaju Stav. Nije važno o čemu; još manje je važno kako su do svog veleumnog Stava došli.
Ovo se možda najbolje vidi na famoznom pitanju „globalnog zagrevanja“. Evo vam moj slučaj. Čitao sam ponešto iz pera pobornika apokaliptičke doktirine o Kobnom Zagrevanju, i to mi se činilo ubedljivim. Onda sam čitao ponešto iz pera skeptika ili otvorenih negatora te teorije, i to mi se – sto mu gromova – takođe činilo ubedljivim. Otkud to? Jedna mogućnost je da ja o tome nemam pojma, pa me je lako impresionirati. Druga mogućnost je da štošta u vezi s tim inače još nije jasno, da je previše nagađanja u igri, da su čak i mnoga „proročanstva“ manje ili više upućenih još na klimavim nogama i neproveriva u praxi. Koja je od te dve mogućnosti tačna? Obe, naravno. Jesam li ja usamljen u svom neznanju? Daleko od toga: delim ga sa bezbrojnim hiljadama Zabrinutih (ili, pak, Opuštenih), samo što mnogi od njih to ne bi priznali (čak ni sebi) ni za živu glavu. Jer, pitanje ovakvog ili onakvog odnosa prema Globalnom Zagrevanju, virusima-mutantima i sličnom naprosto je fensi i seksi, ono je deo jednog trenda/brenda, jednog lajfstajla, po tome se razlikuju Naši i Njihovi, ako si, recimo, levo i anti/alterglobalno moraš misliti ovako, ako si desno i konzervativno onako, mada zapravo nemaš pojma o čemu se radi, nabadaš u mraku, ali si pun sebe, jer si pročitao dve-tri Strašno Sugestivne brošure, nakon kojih ti se projavila Istina, koju sada (recimo, kroz svoj blog, jeeebote…) širiš svetom kao virus „svinjskog“ gripa. Osim što za tvoj virus nema dobre zaštitne maske, jer dušmanski naskače na mozak…
Da li sve ovo znači kako ja tvrdim da je sve OK u najboljem od svih svetova, i da nas neće nekog od narednih dana ili godina odneti đavo, u vidu nekog virusa-mutanta, klimatske kataklizme ili nečega trećeg? Ni u ludilu: ne tvrdim ja ništa, jer nemam na osnovu čega; skaredno je javno bajati o stvarima o kojima nemaš pojma. Kažem vam samo ovo: čak i ako slučajno bude tako, to ne znači da su dežurni apokaliptičari znali i predvideli, no im se zalomilo; ako ne bude tako, opet vredi isto, ali za drugu stranu. Dakle, u međuvremenu, dok dokono čekate na Smak Sveta, radije čitajte nešto lepo… A ovaj će doći po vas, ili možda neće.
