Ko je tražio majstora bilo koje vrste, od vodoinstalatera do zidara, zna šta je pakao. Skupi su, pritom neprestano slušate kako su svi koji valjaju „otišli u Nemačku“. Ali, ni pare vam ne pomažu uvek. Ti koji su nam na raspolaganju često nemaju vremena, zauzeti su nedeljama unapred. Ili prihvataju previše poslova istovremeno, pa dođe na isto.
Nije baš identično, ali ima tu mnogo sličnosti sa IT sektorom. Naročito u pogledu količine posla s kojom se svi u toj industriji nose. Digitalizacija je masovna, bilo je tako i pre pandemije, a broj onih koji mogu da je iznesu je ograničen. Tržište to rešava poskupljenjem onoga čega nema (ljudi), pa je krajnji rezultat sličan kao kod majstora. Plaćaju se (pre)više i dobri i ostali. I stvara se fama o idealnom zanimanju za sina i ćerku, dovoljno je da si neki šrafić u IT industriji i hiljade evra se mesečno talože na račun.
Biće da su neki šrafovi oblajznuli, barem tako pokazuje nedavno istraživanje u SAD, koje su sprovele agencije za traženje talenata TalentLMS i Workable (vidi sajt talentlms.com, sekcija Blog). Anketirali su 1200 ljudi u IT sektoru i došli do nekih neočekivanih podataka. Gotovo tri četvrtine razmišlja o tome da promeni posao u narednih godinu dana, uključujući i napuštanje IT industrije. Sličan procenat misli da njihovi poslodavci više brinu o tome da zaposle nove ljude, nego što obraćaju pažnju na potrebe onih koji za njih već rade. A njih devet od deset misli da su im mogućnosti za dalji razvoj limitirane, nešto više od polovine (58 odsto) misli da na poslu „sagorevaju“, to jest da se nepovratno troše predugim radnim vremenom i stresnim zadacima. Što znači da će im karijera biti kraća, a zdravlje ugroženo već u kasnijim srednjim godinama. To se ne može nadoknaditi boljom platom.
Zaposleni se žale i na toksičnu atmosferu na poslu, slabe mogućnosti za napredovanje, nefleksibilno radno vreme na račun privatnog, loš menadžment, nedovoljno priznanja za njihov rad. S druge strane, kada razmišljaju o novom poslu najvažniji kriterijum su im plata i benefiti (76 odsto), zatim lični razvoj (58 odsto), te fleksibilnost radnog mesta i onlajn rad (56 odsto). Poslodavci mogu da kažu da zaposleni traže i jare i pare, a onda bi da se žale samo na jare. Možda jesu u pravu, ali to ne menja stvarnost u kojoj su, po mišljenju ljudi u IT industriji, zahtevi klijenata uvek preterani, preambiciozni i hitni, a spremnost menadžmenta da ih ispune preterana, sve preko leđa zaposlenih od kojih se očekuje da ne dižu glavu, jer su za to dobro plaćeni.
Nije poznato da li je neko u Srbiji radio slično istraživanje, svakako ga nije objavio, ali po prirodi stvari rezultati ne bi bilo značajno drugačiji. To potvrđuje i lična i sasvim nereprezentativna anketa autora ovog teksta na nivou od nekoliko ispitanika. Zato je za menadžere u IT-ju korisno da pogledaju ponuđene zaključke i reaguju pre nego što problemi narastu, ako već nisu. Inače će morati da posegnu za najpristupačnijim rešenjem, da nastave da burgijaju parama.
