Pad nadstrešnice: Pogubno dejstvo karijesa

Nedavno je Boris Dežulović Srpsku naprednu stranku (latinskog naziva Factio Progressiva Serbica) uporedio s četinjastim crvom (latinskog naziva Ramisyllis multicaudata) (Novosti, 14. 12. 2024). Jedno od svojstava tog organizma jeste da se, budući parazit, prikači za telo svog domaćina i ne pušta ga dok sav život ne isisa iz njega. Drugo svojstvo bilo bi, recimo, da taj parazit analni otvor koristi i kao polni organ, da defekaciju (na vulgarnom hrvatskom: sranje) obavlja gde stigne. I tako dalje. (Odvratno, rekao bi Basara u svom romanu Minority report.) Otud i naslov Dežulovićevog teksta.

U međuvremenu se nametnulo još jedno poređenje: s bolešću zuba (latinskog naziva Caries dentium), u narodu poznatom kao karijes. To je hronično oboljenje tvrdih zubnih tkiva koje obično počinje na površini zuba razgradnjom gleđi nakon čega se progresivno širi i zahvata ostatak zubnog tkiva. Ukoliko se ne reaguje na vreme karijes dovodi do potpunog odumiranja vitalnog dela zuba (živac). Prema egzogenim teorijama nastanka karijesa – recimo hemijsko-parazitna acidogena teorija – uzročnici su mikroorganizmi-paraziti koji izazivaju razgradnju belančevina.

Karijes, uz to, može dugo i nesmetano da „radi“ unutar zuba pre nego što da znak, dakle pre nego što zub zaboli. Upravo zbog toga ponekad ume biti prekasno za intervenciju jer zub je, u međuvremenu, uništen, pojeden iznutra. Izjeo ga parazit.

Stvaranje sive zone

Kada se ovaj opis prebaci na teren društva i politike, a zub shvati kao srpsko društvo (država i kultura), Srpska napredna stranka ponaša se kao karijes: razara društvo iznutra, često pospešujući procese koji se ne vide na površini, a bol se oseti kada je već kasno. Pad betonske nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, ispod koje je stradalo petnaestoro ljudi, učinak je karijesno-parazitskog delovanja SNS-a. Evo kako i zašto.

Prema odredbi Zakona o planiranju i izgradnji (pre 2018. godine), Osnovne odredbe, član 2, stav 32, rekonstrukcija nekog objekta definiše se kao “izvođenje građevinskih radova na postojećem objektu u gabaritu i volumenu objekta, kojima se: utiče na stabilnost i sigurnost objekta”.

Prema Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji koji je donela Narodna skupština Republike Srbije na Drugoj sednici Drugog redovnog zasedanja, 26. oktobra 2018. godine (a potpisao predsednim Republike Srbije Aleksandar Vučić 29. oktobra 2018. godine), u članu 1 menja se tačka 32 i sada glasi: „rekonstrukcija jeste izvođenje građevinskih i drugih radova na postojećem objektu u gabaritu i volumenu objekta kojima se utiče na ispunjavanje osnovnih zahteva za objekat”.

Iz definicije rekonstrukcije, dakle (kao što vidimo), Narodna skupština Republike Srbije, to jest članovi Srpske narodne stranke (neopravdano bi bilo nazvati ih narodnim poslanicima, uprkos formalnom određenju), izbacili su odredbu po kojoj rekonstrukcija utiče na stabilnost i sigurnost objekta. Po njima, dakle, rekonstrukcija ne utiče na stabilnost i sigurnost objekta, ili je ta odredba suvišna pošto se podrazumeva.

U reportaži televizije N1 25. decembra, profesor Građevinskog fakulteta Ivan Ignjatović (na predmetu betonske konstrukcije), tu “sitnu” promenu teksta Zakona komentariše željom zakonodavca da ubrza proces izgradnje, što je u redu, osim što je betonska nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, upravo zbog brzine i nesolidnosti izgradnje, te zbog zanemarivanja opasnosti od nestabilnosti objekta i njegove nesigurnosti, smrvila petnestoro ljudi.

Profesor Ignjatović dodaje da ta promena zakonske odredbe stvara “sivu zonu” veoma podatnu za slobodna i proizvoljna tumačenja.

Zakonski ustupak investitorima

Šta je bila ideja ili namera zakonodavca kada je izbacio te dve reči – stabilnost i sigurnost? Šta je zakonodavac time poručio? Na koje tumačenje je skrenuo pažnju?

Kada vidimo u šta se Beograd, 12 godina već, pretvara pod apsolutnim investitorskim nasiljem (Novi Sad takođe) i s apsolutnom podrškom SNS-a (jer, reč je o parama) – u odvratnu urbanu kajganu bez smisla, u nadzemnu kloaku – nemoguće je zamisliti drugo tumačenje do da je izbacivanje odredbi o (ne)stabilnosti i (ne)sigurnosti objekata koji se rekonstruišu zapravo ustupak investitorima pod kontrolom SNS-a, a na štetu građana.

Odredbe „stabilnost“ i „sigurnost“ ne stoje u zakonu tek-tako, proizvoljno, jer zakon ništa ne podrazumeva. Zakon ne pretpostavlja ni dobru volju graditelja da će graditi (ili rekonstruisati) poštujući najviše kriterijume stabilnosti i sigurnosti objekta, niti podrazumeva zdrav razum koji kaže da niko normalan neće da gradi (rekonstruiše) nestabilan i nebezbedan objekat.

Prema tome, u zakonitoj gradnji, u zakonitoj rekonstrukciji, stabilnost i sigurnost zakonske su kategorije koje se imaju poštovati po najvišim kriterijumima. Ako tih odredbi nema, onda se nema šta poštovati u zakonskom smislu, pa se sve ostalo može uraditi po zakonu osim obezbeđivanja stabilnosti i sigurnosti objekta. Tada nadstrešnice padaju i ubijaju.

U rekonstrukciji novosadske Železničke stanice, dakle, onima koji su stanicu rekonstruisali stabilnost i sigurnost objekta nisu bile zakonska obaveza pošto su ta dva uslova uklonjena iz zakonske odredbe, a civilizacijska obaveza i zdrav razum rekonstruktora pokazali su se nepouzdanima.

Zapravo, poštovanje civilizacijskih uzusa i zdravog razuma moralna je, ne i zakonska obaveza, a do sada nije uočeno da SNS ima bilo kakve veze s civlizacijom, moralnim normama i zdravim razumom.

Odredbe o stabilnosti i sigurnosti objekta uklonili su članovi SNS-a, predlagač izmene zakona i, dabome, potpisnik zakona, predsednik republike i predsednik stranke u tom trenutku. Dok je skupštinska postavka SNS-a za sluđivanje, dezorijentaciju građana i diverzantske akcije protiv civilizacije i opozicije svojim talentom za proizvođenje besmisla odvlačila pažnju s laganog napredovanja karijesa i unutrašnjeg izjedanja tkiva ove zemlje, usvojene su zakonske izmene kojima su stvoreni zakonski uslovi za pad nadstrešnice i smrt petnaestoro građana.

To petnaestoro (nevinih) građana bilo je osuđeno na smrt.