Ko ide kod Mičela: Rasturanje parlamenta
Nagledao sam se u životu dva tipa dece. Jedno, kad talas poruši kulu od peska na plaži, počne mirno da gradi novu, a drugo dete legne u pesak, vrišti i lupa i nogama i rukama. Srpska opozicija slavno gubitnička na poslednjim izborima liči više na ovaj drugi tip.
Nije mi baš jasno šta su očekivali, ali, kao što sam više puta govorio i pisao, rezultat beogradskih izbora i nije neko veliko iznenađenje. Uostalom, Aleksandar Vučić, glavni jurišnik izborne trke, uzeo je samo 1,44 odsto glasova više nego na beogradskim izborima 2014. godine i to posle ubedljivih pobeda na republičkim i predsedničkim izborima.
S druge strane, ko god je makar malo gledao ovih dana zasedanje srpskog parlamenta mogao je da uoči jednu bitnu stvar: opoziciju u domu gde bi trebalo da bude zastupljena narodna volja i vlast (to se tako kaže) predstavljaju stranke i ljudi koji legitimitet nisu potvrdili ni na predsedničkim ni na beogradskim izborima. Ili nisu učestvovali ili su neslavno propali pa mu dođu kao tužni ostatak, neki talog opozicione scene, i pitanje je koga predstavljaju i kako bi prošli na nekim narednim izborima.
Uostalom, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel (koji uporno demantuje da donosi neki gotov plan za Kosovo) na razgovor je, kako prenose mediji, kao opozicione lidere pozvao Dragana Đilasa, Sašu Jankovića, Vuka Jeremića i Dragana Šutanovca (ovog poslednjeg verovatno zato što je protokol sastavljen pre podnošenja ostavke predsednika DS-a). Čitalac će da primeti da ovo što u očima američke administracije predstavlja lidere ne sedi u Skupštini Srbije i vrlo je uverljiv argument da Skupština ne predstavlja neki reprezentativan uzorak, ali to smo mogli da zaključimo i bez Mičela.
Sazrevaju uslovi za nove parlamentarne izbore, i ukoliko ih brzo organizuje, Vučić i njegovi imaju dobru šansu da obezbede dvotrećinsku većinu za rekonstrukciju Ustava i polugu da obezbede i referendumsku pobedu za one delove koji se moraju menjati opštim izjašnjavanjem.
Inicijativa: Resetovanje izbornih uslova
Poslednji je trenutak da opozicija prestane da izigrava ožalošćenu porodicu i da vide šta im je dalje činiti. Problem je, suštinski, dublji nego što je poraz na beogradskim izborima.
Profesor Fakulteta političkih nauka i član istraživačkog tima Demostata Milan Jovanović ocenio je ovih dana da je pobedom Srpske napredne stranke na izborima u Beogradu zaokružena homogenizacija, koncentracija i hegemonizacija vlasti, a takva moć je izazov demokratiji i zov autoritarizmu.
Na konferenciji za novinare Demostata o političkim i sociološkim uzrocima i posledicama redistribucije političke moći, Jovanović je rekao da opozicija porazom mora da se pripremi na višegodišnje apstiniranje od vlasti.
Jovanović je još kazao da „opozicija mora primeniti koktel lekova – penzionisanje istrošenih lidera, lansiranje novih političara, ukrupnjavanje u jaku, stabilnu partiju, a ne u široke saveze bez identiteta, kao i suočavanje sa istinom da osnovni problem nije Aleksandar Vučić i SNS, već birači“.
„Nikada neće pobediti ako ne ubede značajan deo naprednjačkih birača da glasaju za njih, a za to je potreban program, nova politika i ponašanje koje ni po čemu neće ličiti na estradizaciju i tabloidizaciju politike“, kaže Jovanović i dodaje da s biračima mora da se razgovara neposredno, a ne preko medija.
Jovanović je kazao da beogradski izbori neće doneti kraj nekih stranaka i da neće propasti demokrate, liberali, nacionalisti, drugosrbijanci jer u biračkom telu postoje građani koji podržavaju takve opcije, ali da to treba da shvate i aktuelni lideri tih opcija.
Jovanović je naveo i da „aktivnosti i inicijativa moraju da budu na strani opozicije, odnosno da pritisnu vlast da resetuju izborne uslove, a pod tim se ne podrazumeva samo ravnopravno predstavljanje na TV tokom kampanje, već uslovi pre raspisivanja izbora, tokom kampanje i posle izbora“.
U odgovoru na pitanje postavljeno u ovom tekstu – kako dalje? – ovih dana se ozbiljno raspravlja upravo o „resetovanju izbornih uslova“ i po cenu bojkota nekih narednih izbora. To nas vraća u vreme začetaka višestranačja u Srbiji kada se za okruglim stolom vodila rasprava o izbornim uslovima i na šta je Slobodan Milošević nevoljno pristao (pa je opet pobedio).
Možda ovo nekom izgleda kao povratak u pretpolitičko stanje od pre gotovo trideset godina, ali je situacija slična najmanje u dve stvari – medijskim manipulacijama i brutalnoj upotrebi državnih resursa i državnog aparata u cilju izborne pobede.
To bi podrazumevalo da opozicija može da stvori neki jači savez nego što su ovi sadašnji sastavljeni od prilike do prilike, odnosno od izbora do izbora. Ali, možda ih ka tome otera instinkt samoodržanja, mada je verovatnije da će nadvladati sebični interesi koji se svode na zadovoljavanje malim – i malim učešćem u politici i malim apanažama od takvog učestvovanja.
Prođe i ovaj mart: Spomenik Miloševiću
Pregrmesmo nekako i ovaj mart pun podsećanja i naknadnih sećanja na događaje iz novije istorije, ali, meni barem, najzanimljivija je inicijativa Milutina Mrkonjića i grupe mladih socijalista o podizanju spomenika i dodeljivanju imena ulice i trga Slobodanu Miloševiću.
Pitaće neko šta je tu zanimljivo. Zanimljivo je što je Mrkonjić inicijativu uputio osim nadležnoj beogradskoj komisiji za takve stvari, i Aleksandru Vučiću, predsedniku, i imam neodoljiv utisak da se Mrkonjić dobro zabavlja. Kao da veli ako si mogao Zoranu Đinđiću, zakletom neprijatelju, uradi to i za svog prijatelja i saveznika, saborca takoreći, Slobodana Miloševića.
Mrkonjić zna gde je moć i gde se odluke donose, ali i dobro zna da Vučić, ma i ako ima dobru volju, ne može to da uradi najmanje kao „lider pomirenja na zapadnom Balkanu“. Taman se Vučić dobro maskirao i sprema se da se dogodine prijavi za učešće u takmičenju u besedništvu posvećenom ubijenom Zoranu Đinđiću, a sad ovaj šalje dosetke iz „Večitog mladoženje“. Ko ne zna, to je kafana na beogradskom Crvenom krstu.
Ne verujem da ova provokacija ima neku praktičnu upotrebnu političku vrednost, ali uđe čovek u neke godine i politička stanja kada bi sve dao za dobar vic.
Evo dva turobno duhovita iz serije koju je na Tviteru napisao, povodom ove inicijative, Tibor Jona (prenosimo ih bez gramatičkih i interpunkcijskih intervencija):
– Recimo spomenik milosevicu moze da bude i masina koja puca vekne crnog hleba (kao one masine za tenis lopte) a narod se skupi i bije za hleb ko 93 na trgu republike. to bi bilo em predstavljanje epohe turistima, em bi imalo socijalnu funkciju dakle epički win win a peva aco lukas;
– Spomenik milosevicu da se napravi u obliku voza iz kojeg mehanicki izvode bosnjake na streljanje i to kroz salter dafiment banke.
