Poraženima i ismejanima biće potrebne godine da se oporave od fijaska pred velelepnim žirijem i pred milionima manje-više krvožednih dokoličara koji em gledaju tuđe muke na televiziji em svojim glasovima preko mobilnih odlučuju o ishodu okrutne utakmice. Glasanje putem mobilnog da neko izleti sa Farme (koju bih takođe iskorenio) zar nije zamena za palac kojim su gledaoci u areni zahtevali od pobednika da poraženoga na njihove oči dokrajči ili, ređe, da mu poštedi život. Uh, daleko izgleda ja odoh, zašto bi takmičenje među pevačima bilo svirepije od ma kog drugog nadmetanja, zar i teniseri ne dovode sebe do krajnjih svojih granica, zar i za njih nije opasno da se toliko naprežu, sekiraju, boje, kaju, oštre, ljute na sebe, na vlastiti metabolizam, na vetar, na šljaku – zašto bih takmičenja pevača maloletnika ja takoreći zabranio? Pa ne takoreći, nego bih ih ja te konteste baš ukinuo kao perverzne, nezdrave i za samu publiku, ukinuo bih ih kao nemoralne, jer nanose još neprocenjenu štetu mladeži, gladnoj doista slave, uspeha i novca. Da, kao što smo učili da rani kapitalizam nije prezao ni od izrabljivanja dece, tako i savremeni kapitalizam uz roditeljsku svesrdnu kolaboraciju zloupotebljava maloletnike.
Danas je otmeno kazati „ja televiziju ne gledam i ne podnosim“, pa ipak, nemojte reći kako niste nikad natrapali na emisiju gde pevači, po pravilu mladi i nepoznati, pokušavaju da svojim glasovima, muzikalnošću i harizmom nadmaše takmace. I da prevashodno obore s nogu blazirani žiri, uzoholjene estradne umetnike koji nisu prošli takvu golgotu i koji bi se ugruvali još i mnogo više da su se u svojoj mladosti i u svojim zaboravljenim prapočecima našli na tako surovoj, planetarnoj audiciji.
&
Ovo je ta i ta, dolazi nam iz okoline Bihaća, ima četrnaest godina, ta i ta onda na matricu koju prima preko slušalica otpjeva to što je pripremila, a već od prvih njezinih reči i tonova publika i žiri se uzbuđuju iščekujući sa podjednakom znatiželjom i radošću ma koju krajnost: da mala zablista i da se pokaže kao čudo iz ne znam Potkozarja, ili da potpuno zabrlja i posluži kao bokserska vreća pojedinim članovima žirija.
Razume se da televizija ne hvata tu nejač po dvorištima i livadama, mlađariju u Beograd dovode roditelji, koji su već gledali sve to na televiziji i naučili su svoje uloge, kako se premire u bekstejdžu, kako se plače, kako se strepi, kako se krše ruke, kako se brine i kako se nada. Prepoštena kamera hvata sve to i servira novi žanr: porodični kič. Gledajte kako roditelj slavi uspeh svoga čeda, gledajte kako ga ne odbacuje ni ako je pevalo gore neko ikad i gore nego iko te takmičarske večeri, pogledajte majku kako gleda u nebo tj. u plafon bekstejdža – kako smo živeli bez ove reči tolike decenije? – jer nijedan član žirija ne pritiska taster i ne daje nikakvu nadu da će se zavesa uspeha (zavesa života?) podići; tek ako svih petoro sudija smatraju pevanje dostojnim ili prihvatljivim, takmičar ide kak se veli dalje, sve dok ne postane Prvi glas Srbije, Zvezda Granda ili ne znam ni ja šta.
Ako pevač-kandidat uđe u naredno kolo, familija u bekstejdžu slavi isto kao što su slavile prethodne uspešne familije, sve su familije srećne na isti naučeni način, a nesrećne su svaka na svoj; ako li pak pevanje ne doživi ni puno priznanje ni prezir, ako se porota podeli i zavesa se podigne samo do struka soliste, predmet dospeva do najviše instance, do dvoje članova negdašnjeg „Slatkog greha“, koji su nešto kao Ustavni sud ili onaj u Strazburu. Dok se čeka njihov nebeski verdikt, kamera hvata rodbinu, napetost je kao kad u američkom filmu osuđenika odvode na električnu stolicu: hoće li minut pre smaknuća guverner telefonirati i obustaviti izvršenje smrtne kazne, ili guverner nije čuo svoj budilnik, ako ga je uopšte i navio!
Razume se da muzičko gladijatorstvo i javno traganje za zlatnim glasovima nismo mi izmislili, izmislio ga je kapital. Koji ne preza ni od čega i kome nijedan način dolaženja do novca nije mrzak: poriv ljudi da izađu iz anonimnosti i iz siromaštva kombinuje sa ništa manje snažnom željom publike da se naslađuje prateći uživo nečiju borbu za opstanak. Kapital je domišljat, on gledaoce preobražava u porotnike, oni odlučuju o opstanku i propasti, ako samo imaju telefone i ako im nije mrsko da za učestvovanje u poroti plate, jer svaki SMS košta.
Kič dakako traži što snažniji kontrast, pobednica natjecaja ne treba da peva „Nekad cvale bele ruže“, pa ni „Hey Jude“, ne, ona peva operske arije, a zamislite, čisti neke maltene nužnike! Ne treba nam dakle ni pevač koji je završio muzičku školu, od njega se dobro pevanje i očekuje, zadatak pevačkih takmičenja je da pronađu biser na Adi Huji i da poprave vekovnu nepravdu koju život nanosi talentovanim baksuzima, a radi se samo o eksploataciji ljudske nade i taštine.
&
Pevanje je neprekidno gubljenje i vraćanje samopouzdanja, to je moto mog naučnog (dobro, de: stručnog) dela koje je doduše u zametku, ali zar nisu novine nekoć objavljivale i poneki roman u nastavcima, da bi se tek docnije pojavila knjiga?
Dakle: nastaviće se.
