Ima ljudi, i nije ih malo, koji veruju da društveni mediji u Srbiji mogu da budu korektiv izražene „tabloidne stvarnosti“. Smatraju da na društvenim medijima mogu da vladaju neka moralna pravila, pod uslovom da ste pažljivo probrali one sa kojima se tamo družite. Skloni su sa prezirom da govore o „klasičnim“ medijima, koje odavno ne gledaju, ne čitaju ili ne slušaju. Dovoljna im je projekcija vesti koju im pruža „lajna“.
Nevolja je što se tabloidna i ta virtuelna i ispravna „društvena“ stvarnost prepliću i dopunjuju, nema jedne bez druge, međusobno se hrane. Reaguju jedna na drugu, ponište se i trenutno uskrsnu kako bi se ponovo poništile i tako stalno.
Međutim, ima tih trenutaka kada dunu u istom pravcu i naprave „perfektnu oluju“ kojoj se nije lako suprotstaviti. Tako nešto dogodilo se pre dve nedelje kada su tabloidi na svojim Tviter nalozima i portalima iznenada krenuli da zloslute o teškom zdravstvenom stanju glumca Dragana Gage Nikolića.
Nema vesti do loše vesti, pa je večito budan tviteraški svet, sve sam skeptik i cinik sposoban da prozre i prezre tabloidna podmetanja, namah prihvatio priču i krenula je prava lavina postova o Prletu, Pirketu, Flojdu, kako ga se ko već seća, garnirana klipovima sa Jutjuba i citatima. U jednom trenutku, neki je opskurni portal objavio da je glumac preminuo i ta inače razumna družina krenula je da se utrkuje u opraštanju. Ne hajući na retke komentare onih koji su pozivali na prisebnost i da se čovek ne otpisuje dok tužnu vest neko ozbiljan ne potvrdi.
Ujutru je postalo jasno da se (na sreću!) prenaglilo, postovi su pobrisani, mada je šteta već učinjena. Do te mere da je Gagina supruga Milena Dravić zavapila da ih ostave na miru (i taj je njen poziv uredno prenet istim tabloidnim i virtuelnim kanalima kao da se na nekog drugog odnosi). Možemo ili baš i ne možemo da zamislimo kakvoj je torturi ona bila izložena kada su je bombardovale poruke i pozivi zabrinutih prijatelja koji su čuli za najgore. I to u trenutku kada joj je najpotrebnije ohrabrenje.
Ono što razlikuje novinarstvo i građansko novinarstvo je odgovornost, odnosno odsustvo odgovornosti. Novinar je dužan da svoje informacije proveri, u ovom slučaju lekar je jedini koji može i sme da daje konačne ocene o zdravlju i onome posle zdravlja. Građansko novinarstvo u Srbiji, poštujući samo moralne norme, samouspostavljene, ne drži se tih esnafskih pravila. Ako verujem u ono što sam čuo i ako se to uklapa u moj sistem vrednosti, onda je to tačno. Ako i nije tačno, opet je to samo moja stvar i nemojte me pratiti ako vam se ne sviđa ono što ja mislim i pričam. Tako dobijemo aferu o broju žrtava u prošlogodišnjim poplavama gde svi misle da su u pravu ili da makar imaju pravo da bez posledica greše u sopstvenom mišljenju na sopstvenom nalogu.
Oslanjati se na društvene medije kao jedini izvor informisanja znači obaveštavati se glasinama. Nekada su one tačne, pa i tačnije od zvaničnih informacija. Samo su obavezno preterane. Ti prestupi umeju da budu bolni i štetni, a da muka bude veća, uglavnom su dobronamerni.
