Jesi čula, slatka sestro, osamdeset odsto mladeži hoće u inostranstvo, kako vi gledate, kao profesor univerziteta, na to što će od četvoro mladih njih troje otići napolje, Srbija će postati staračko domaćinstvo, e, brate, ja mora da palim preko bare, ili bar u Amsterdam, ova kaljuga stvarno me smara, bože blagi, da nam nije SANU otišli bi i ovi stariji umovi, imate pravo, ono što su posle oslobođenja bile radne akcije, to je sad inostranstvo, tja, mladima je ranije nedostajala demokratija, sad kad i to imamo, sad hoće viši standard, samo neko iz razreda ili iz kraja nek povuče nogu – odoše svi!
Nema ništa od toga, braćo i sestre: ako vam dete nije bilo odlikaš, ako nije briljantan student, ako nije vrhunski sportista ili izuzetan umetnik, budite srećni i spokojni, vaše mezimče neće nikud mrdnuti iz Srbije, a do svoje trideset pete godine neće napustiti porodično gnezdo niti će se izložiti pogibelji izdržavanja sopstvenim radom.
Zapadu već neko vreme nismo potrebni kao babasere ni kao antlogori na građevinama, kazne za rad na crno tolike su da niko neće da uzme zubnog tehničara, šta, niste završili ni zubotehničku školu, pa o čemu onda pričamo, drugo, ili prvo, ko će vam dati vizu?! Vi ćete sa turističkom vizom negde da se uvalite, je l’? U redu, stigli ste na JFK, šta sad?! Koju ekskluzivnu veštinu nudite varoši, koga mislite da potisnete sa njegovog posla? Vi ćete da ljuštite krompir iako ste završili Pedagošku akademiju? Lepo od vas, ali Kinez ljušti brže od vas, vi ćete onda da ljuštite ispod cene? Sia iz Laosa (lično ga znam) radiće za tri dolara, ako vi pristanete na tri i po, a izdržljiv je, brz i pouzdan kao đavo!
Imate tamo nekoga ko će vam pomoći (nekoga ko se nije baš prilagodio, nego nosi recidive naše zadrugarsko-kumovske patrijarhalnosti)? To je vrlo lepo, ama neće biti presudno. Meni su tako našli posao, da Ivana Sljepicu, vojnog muzičara, domristu iz Kalinjingrada, pratim na gitari, petkom i subotom, $40 po lobanji (Druga ulica, Phila, 1992. god.); obučem ja crninu, gitaru u kufer, idem na posao, u ulici Lombard crnac svira gitaru, čoveče, pet puta je bolji od mene, a ja imam zagarantovanih $40, drugo, ide zima, gde će bedni virtouz kad zagudi severac, mal ne rekoh košava?
Skrati, baksuze dosadni, gde je poenta? Poenta je u daskama kojima je jednog lepog dana zakovan velelepni ulaz u Russia House; ne kažem da je to zbog naše katastrofalne svirke, naoborot, svirali smo vrlo pristojno za dvojicu Slovena, ali kad je Russia House pukla, moja protekcija propala je kao što je i sam gazda Oleg ko zna zašto propao, morao da se prihvatim kamiona, docnije naćava, pa i dasaka koje život znače, a crnac je, budući bolji od mene, opstao kao muzičar, verovatno je još na ulici, možda se nada da će ga neki lovac na talente odonud pokupiti, mada ni od toga isto neće ništa biti, pošto i od njega ima mnogo boljih… Kako, kako, ne čujem vas dobro, i vi biste vozili kamion? Odlično, ali u Beogradu niste nijedan dinar zaradili razvozeći picu, zar ne? Ja se hvališem kako sam umesio muffins za Pink Floyd, i to je istina, ali potpuno nevažna, bitno je to što sam u Americi postao pekar, a pitanje je bih li to postao ovde. Šta, ostanem ja bez posla i pravac Aca Pekar: „Aco, primi me na zanat, kumim te. Nisam nikakav balavac, imam četrdeset godina!“ A tamo sam u tom uzrastu pasta–boy, docnije sam izučio kroasanstvo, mada sam mostly mesio muffins te razvijao krasne kore za ravijole. Dve godine bez prestanka. I bez povišice ($7/H). Ako sam mogao ja, što ne biste i vi?! Pa mogli biste, dabome, i vi, ali, zarađujući napornim radom 280 dolara nedeljno (bruto!) od takozvanog višeg standarda, koji u anketi navodite kao razlog odlaska, bili biste odmaknutiji nego što ste od boljeg života to ikada bili u Srbiji.
Evo. Vozim se autoputem 95 North, u daljini kamion isti kao moj, upaljena mu sva četiri migavca, mili žutom trakom, sustignem ga misleći da je neko od kolega u kvaru, ne, nije nikakav defekt, Poljakinja, ima šezdeset godina i ne sme da vozi brže a autoputem se vozi jedan sat pre nego što proda prvi sladoled (u kvartu koji joj je kompanija Jack&Jill kao autsajderu dodelila). Ako imate narav i kondiciju kao baba, imate šanse; ako ste kojim slučajem razmaženo Srpče, možda ne bi bilo rđavo da se držite otadžbine.
Jedan jedini put bio sam dobio posao u struci, raznosio sam novine i bacao ih pretplatnicima na drive–way, nešto gluplje i uvredljivije od toga čak ni ja nisam doživeo, u pekari je bilo naporno, ali lepo, isto kao i u pozorištu, da, prodaja sladoleda jedini je moj posao uporediv sa deliverisanjem tiska! Pregrejan prepotopski ševrolet, u toku sezone papučica od gasa progori mi dve desne patike, majku mu, kako se to moj život toliko prožgadio? A Kavafi mi kaže: „Život koji si upropastio na onom malom ćošku u rodnoj varošici, upropastio si u celom svetu.“
Vi svoj život niste još upropastili? Odlično, ima konkurasa, audicija, ima probnih utakmica, tamo se i živi na ispadanje, to ispadanje počinje već u prvom intervjuu, ma kakvi, to počinje kad predaješ papire za vizu! Nikoga ne odvraćam od odlaska, dapače, međunarodna zajednica je jedna veoma uzbudljiva zajednica, čak i oni koji će u njoj krahirati biće na spoznajnom dobitku, što uopšte nije tako malo, ali ako nećete tamo potpuno da se ugruvate, poslušajte mene i Lenjina…
Moj dobar poznanik bio je obuzet delima Karla Maja, njegovoj baki je ime jednog junaka postalo sinonim za udžbenik, tako da je dežmekastom pubertetliji jednog dana podviknula: „Vinetu u šake i uči!“ Zašto ovo spominjem? Pa eno ga već nekoliko godina u Bostonu. Živi i radi. Više možda živi nego što radi, ali živi. Vinetu se isplatio.
