Mnogi, čak i naoko ozbiljni ljudi spremni su da, sasvim samouvereno, na društvenim mrežama pogotovo, iznose mišljenje šta politička opozicija u Srbiji treba, a šta ne treba da radi. Govorilo se onomad da bivša Jugoslavija ima 20 i kusur miliona fudbalskih selektora, a danas Srbija baštini stotinu hiljada političko-marketinških stručnjaka koji se ponašaju kao da su decenijama bili savetnici najvećih svetskih političara i partija, pa sada – iz penzije – besplatno nude ekspertize. Manji je problem što pomenuti (najčešće) laprdaju, od toga što opozicija prečesto odluke donosi upravo na osnovu trenutnog raspoloženja tviter-aktivista i društvenomrežnih inercija i „moralnih panika“.
Sigurno je da nema jednostavnog odgovora na pitanje kako, bar na simboličnom nivou, naneti ozbiljan udarac naprednjačkoj vlasti koja na svojoj strani ima finansijsko bure bez dna, sve instrumente sile, ponižene institucije, ponizne medije, kriminalne organizacije, pa i neprikrivenu podršku većine najbitnijih stranih centara moći.
Često se koristi i fudbalska alegorija: ni najbolji selektor ne bi mogao da odredi dobitnu strategiju i taktiku na terenu na kojem protivnik ima šest-sedam igrača više, potplaćene sudije i publiku koja vas gađa upaljačima, a ponekad i sekirama. Možda pitanje ne bi bilo tako teško da nije Vučiću bilo dozvoljeno – uz ćutanje, pa i sadejestvo mnogih današnjih moralnih galamdžija – da tako lako uspe da proguta i državu i društvo.
Uzaludni pokušaji
Ne može se reći da mnogo toga nije pokušano i učinjeno: organizovani su brojni protesti, neki vrlo masovni, izbori su bojkotovani sa ciljem da se skrene pažnja domaćoj i svetskoj javnosti na izborne neregularnosti, činjeni su napori da se animira međunarodna javnost, otkrivene su i dokumentovane bezbrojne koruptivne i druge afere, građanska opozicija se ujedinila, pa se čak i štrajkovalo glađu. Aktiviran je nevladin sektor, javne ličnosti su se – žrtvujući mnogo toga – uključile u borbu protiv „ukradene države“, tu su i neke važne društvene grupe, poput studenata.
Na decembarskim izborima po prvi put su izneseni i konkretni dokazi o brojnim izbornim nepravilnostima i prevarama: razotkrivena je izborna krađa enormnih razmera. Održani su potom i relativno brojni protesti protiv izbornih prevara. Ali, sve to nije (bilo) dovoljno da se naprednjački režim ozbiljnije poljulja.
Lažna „moralistička“ dilema
Naravno da je kritika opozicije važna stvar: njene greške, kojih ima mnogo, treba osvetljavati. Ali, istovremeno treba imati u vidu „širu sliku“ i upotrebiti logiku. Ubiše se, recimo, neki „stručnjaci“ da dokažu da je greška opozicije što je za vreme praznika pauzirala sa protestima. Možda i jeste, ali šta ako bi se – što se moglo očekivati – broj demonstranata sveo na simboličnu meru? Pa čak i da se broj demonstranata održao ili uvećao, šta bi se desilo? Da li bi to nešto značajno promenilo, dovelo do ponovljenih izbora? Budimo iskreni – ne bi.
Pod uticajem društvenih mreža pojavila se u opoziciji, neki kažu, „lažna moralistička dilema“: da li treba prihvatiti osvojene mandate ili ih se treba protestno odreći. Ako ih se odrekne, opozicija će dobiti pokoji tviter-aplauz zbog „doslednosti“, ali bi sebe ponovo, kao onomad posle bojkota, dovela na prosjački štap. Ako je bojkot imao nekakvog smisla, u pogledu raščišćavanja stvari na opozicionoj sceni, ovo bi bio čisti hir.
Relativni izborni uspeh u očajnim okolnostima ostvaren je između ostalog i stoga što se parlamentarna opozicija donekle konsolidovala zahvaljujući novcu koju je dobijala iz budžeta. Da li neko misli da se bez novca može voditi politika? Osim toga, važno je bilo i delovanje u institucijama, ne samo domaćim već i međunarodnim. Ovo potonje je omogućilo bolju komunikaciju sa određenim zapadnim ljubiteljima demokratije koji sada bolje razumeju šta se dešava u Vučićevoj Srbiji.
Nešto se pomerilo
Nema, elem, sumnje da je teško pronaći prečicu u rušenju autoritarnog, malignog i prebogatog režima. Teško je vlast sličnog karaktera poljuljati čak i u zemljama koje su članice EU, i koje nemaju tako traumatičnu neposrednu prošlost kao Srbija. Pogledajte recimo Mađarsku. Treba odustati od „olako datih obećanja“ i jasno kazati da je pred svima nama dug, naporan put, na kojem treba biti, takoreći, joginski strpljiv.
Opozicija je kazala da će postizbornu borbu nastaviti paralelno na tri koloseka. To nije neko genijalno, već logično i jedino moguće rešenje. Unutrašnji pritisci će se sastojati od građanskih protesta i skupova (treba im dodati boje i mirisa), i podnošenjem prijava i žalbi nadležnim institucijama (ovo je neophodno koliko god bilo unapred osuđeno na neuspeh).
Osim toga, nastaviće se, u saradnji sa međunarodnim partnerima, pritisak na, pre svega, evropske zemlje, ali i SAD, sa ciljem da odustanu od podrške režimu koji predstavlja pretnju ne samo po demokratiji u Srbiji, nego i celom regionu. Poruke koje ovih dana stižu sa Zapada su ohrabrujuće, kritičnije nego ikada, mada su daleko od onih koje bi ovdašnji kritičari režima, u odnosu na „stanje na terenu“, želeli da čuju.
Dakle, nema mesta za neumereni optimizam, ali ni za destimulišući pesimizam. Do pre nekoliko godina, Srbija je bila mrtvo društvo i praktično nije imala opoziciju. Nešto se u međuvremenu ipak desilo. A pred nama su i lokalni izbori, na proleće.
