Grad Ipsvič pored Brizbejna u Australiji poprište je važnog eksperimenta. Australijanci tamo testiraju sistem za automatsko upravljanje vozilima u saobraćaju. Kada se sve uhoda, to bi trebalo da bude prvo mesto na tom kontinentu gde vozač u automobilu neće biti neophodan. Za sada su ipsvički vozači bolje informisani od drugih vozača u Australiji.
Sistem funkcioniše tako što automobil koji je opremljen da prima poruke i emituje ih na ekranu obaveštava vozača šta se događa oko njega. Koliko će trajati zeleno svetlo prema kojem se kreće, da li će stići da se zaustavi na vreme. Gde se nalaze drugi učesnici u saobraćaju, povezani istim sistemom. Koliko je ograničenje brzine u ulici kojom se kreće i da li ga on prekoračuje. Da li je izabrao najbolji put do željenog cilja. Možda vam se čini da to manje-više imate i na Gugl mapama, ali ovaj sistem je daleko precizniji jer podatke uzima sa senzora na terenu i u drugim automobilima. Ali, da bi ušao u upotrebu, potrebno je promeniti zakone i osavremeniti sva vozila, što će potrajati barem nekoliko godina, verovatno i duže.
Jer modernizacija može da ide i u drugom smeru, a to ovih dana otkriva Ilon Mask. Kineske vlasti su objavile da pripadnici vojske i zaposleni u državnim institucijama ne smeju da voze „Tesla“ automobile iz bezbednosnih razloga. Ne zato što su utvrdili da „Tesla“ ima nebezbedan sistem za automatizovanu vožnju, već suprotno – sistem je previše dobar!
Kinezi misle da „Tesla“ automobili prikupljaju previše podataka kako bi vožnju učinili bezbednom i udobnom, od kojih bi neki mogli da se upotrebe za špijuniranje osoba koje se u automobilu voze. Američka firma ima pristup tim podacima iako se automobili za kinesko tržište proizvode u Kini. Možda su namere „Tesle“ časne, ali Kinezi ne bi da rizikuju i smatraju da ako nema automobila, nema ni problema.
Ilon Mask reagovao je munjevito, budući da trećinu vozila prodaje u Kini i u lošoj 2020. godini tamo je imao rast prodaje od 123 odsto, pre svega prodajom Modela 3. On je rekao kako se „Tesli“ ne isplati da zloupotrebi nečije podatke, jer bi to bio kraj njihovog poslovanja. Ko bi hteo da se vozi u automobilu koji ga špijunira, možda i snima šta govori u kabini, sve kako bi mu veštačka inteligencija pomogla da mu život i vožnja budu prijatniji?
Tu dolazimo do zajedničkog problema Ipsviča, Šangaja i svakog puta na svetu koji žudi za digitalizacijom. Da bi sistem radio kako treba, on mora da zna sve o namerama putnika namernika. Kuda ide, zašto ide, kada treba da stigne, s kim treba da se sretne i odakle taj dolazi, i da li će da kasni? Sve to utiče da centralni, veštački mozak odluči koji vam je prioritet pri prolazu kroz raskrsnicu, na primer, kao i brzina kretanja. Ali, svi ti podaci mogu lepo da posluže nekom za potpuno druge zaključke; zamislite samo šta bi s tim mogla da napravi neka opravdano ljubomorna žena ili muž. A tek „služba“.
Zato oni koji se ovih dana bune protiv 5G mreže nisu sasvim u krivu, samo gledaju u pogrešnog emitera. Nikakva opasnost ne preti od antene, mnogo veće posledice ćemo osećati zbog podataka koje mi emitujemo o sebi, a koje će buduća mreža svesrdno i obavezno prikupljati. Dovoljno će biti da u kući imate modernu belu tehniku, sve i da se oslobodite mobilnog telefona, što je već praktično nemoguće. Ne vredi ni da se uzdamo u tipove kao što je Sajmon Vekert, umetnik, koji je u kolica strpao pedesetak mobilnih telefona i gurao ih praznom ulicom sluđujući Gugl mapu. Ona je momentalno prikazala zagušenje saobraćaja, pa u Guglu već smišljaju kako da se odbrane od takvih hakera.
