Ovogodišnji Bitef, pod sloganom „Epsko putovanje“ počeo je spektaklom Jana Fabra Olimp u Sava centru. Predstava je napravljena u slavu tragedije i tokom 24 sata trajanja, obradila je sve važne grčke mitove od Homera do Euripida. U izuzetno zahtevnoj postavci, koja od glumaca zahteva neverovatnu psihičku i fizičku spremnost, važnu ulogu ima i publika koja od početka predstave ulazi u prostor rituala, postaje učesnik ovog dionizijskog obreda. Zajedno sa glumcima publika igra, u transičnom ritmu savremenog rejva, ili spava u ranim jutarnjim časovima uz prituljeno svetlo sa bine. Predstava Olimp nas vraća u same početke pozorišta, uz ogoljenost motiva, nagona i tela, uz demistifikaciju intime, politike, seksualnosti i moći. Zato će Olimp sigurno biti jedna od predstava koje će se u istoriji Bitefa pamtiti kao važan putokaz i kamen međaš.
Ceo početak ovog teksta mogao bi da izgleda kao petljanje TV manijaka u pozorišnu kritiku, da predstavu Olimp nije pratio važan kuriozitet. Naime, RTS je hrabro odlučio da na Trećem programu, kanalu kulture emituje živi prenos ove predstave tokom celog njenog trajanja. Od 18 h u subotu do 18 h u nedelju, gledaoci su mogli da postanu deo spektakla. Ovo je potez koji će takođe biti važan beočug u istoriji RTS-a, jer je to do danas najduži živi prenos. U istoriji naše televizije najveći događaj do sad bio je prenos sahrane Josipa Broza Tita, koji je imao politički, istorijski, ali i medijski značaj, jer su mnoga rešenja tada bila nova i originalna.
Slučaj je hteo da taj primat preuzme 24-časovni prenos iz Sava centra koji će publika sigurno pamtiti iz više razloga. Prema rezultatima gledanosti, Olimp je dostigao gledanost od oko 220.000 gledalaca, što je prvi put Kanal kulture dovelo među najgledanije programe toga dana. Jedan od razloga je sigurno eksplicitnost sadržaja i sloboda umetničkog izraza. U praksi to znači da smo na javnom servisu prvi put satima gledali gole ljude, muški organ u erekciji i gola ljudska tela u dionzijski raspojasanoj igri, ponekad hipnotičkoj, ponekad perverznoj i bizarnoj, ali uvek ogoljenoj do suštine. Jan Faber je kroz adaptaciju 20 najvažnijih antičkih tekstova i mitova pronašao živu i vibrirajuću vezu sa našom stvarnošću. To smo videli tokom čitava 24 sata prenosa, a publika je osim šoka mogla da doživi i katarzu suočavajući se sa sopstvenim inhibicijama. Zato je jedini način da se na televiziji prikaže ovakva predstava – upravo direktni prenos na kojem je radilo gotovo 100 ljudi.
Reakcije, one negativne, očekivano dolaze od zgroženih „tradicionalista“ i svode se na besne poruke na društvenim mrežama. Odao bih priznanje i direktoru Bitefa koji je takođe pomenuo reakcije koje su dolazile uglavnom od političara. Čovek je očigledno ostao dosledan ideji, a verujem da nije bilo lako ni urednicima sa RTS-a koje su smarali uticajni gledaoci zabrinuti za „javni moral“ javnog servisa.
Tu se upravo nalazi suština značaja ove predstave. Sava centar je tokom 24 sata bio prostor slobode, lišen svih društvenih stega, pročišćenje od licemerja politike, malograđanskog morala i igara moći. Slobode koja traži potpuno predavanje, koja je uvek stanje pomerene svesti, ili ludila ako više volite i uvek se završava tragedijom. Goli glumci koji poput živih megafona uzvikuju upozorenja o kraju sveta, jer su bogovi ljuti, prenose poruke drugih koji im govore licima nabijenim u guzice. Ratnici koji prikazuju svoju moć kao svoju muškost, fokusom cele sale na penis u erekciji lako ćete povezati sa fokusom svake diktature na jednog čoveka. Političari to intuitivno osećaju kao pretnju. Poznajem taj osećaj jer smo ga jednom davno doživeli tokom Miloševićevih dana na koncertu grupe Prodidži u Beogradu. Ta neobuzdana energija, koja nema artikulisan kanal u vidu političke poruke nekakve opozicije… Ovde se radi o otporu svakoj stezi, o svojevrsnoj umetničkoj i medijskoj komuni koja je trajala 24 sata, ali ostaje kao emocionalni i fizički doživljaj slobode. Nije ovo ni umetnički pornić, ni egzibicionističko preterivanje, jer u egzibicionizmu nema granice, a najmanje rijaliti programa, to ostavljamo komercijalnom i potrošačkom uživanju i prodaji intime, ili nekrofilnog medijskog naslađivanja detaljima ubistva Jelene Marjanović.
RTS je bukvalno „skinuo mrak“ i drago mi je što se to desilo na ovako spektakularan način. Utvrdili smo da čak i vrhunska umetnost može biti zanimljiv sadržaj za TV prenos, da je publika punoletna i da je rejting rastao poput onog penisa u erekciji. Šalu na stranu, RTS je uspeo da probije jednu mentalnu barijeru i čak učini korak dalje – postane i akter velikog pozorišnog spektakla.
Poruka predstave je zato univerzalna, jer život je u svojoj suštini tragedija, sa neumitnim krajem, gde počinje nova tragedija i tako u krug. Zato nam jedino preostaje sloboda da uživamo u sopstvenoj tragediji, uz zrnce ludila, a sve to uživo ili putem televizije.
