Dobra vest je da vam u ovom meteorološkom haosu još niko nije zatražio da u cilju uštede energije isključite kompjuter. Manje dobra vest je da zvanični internet sajtovi, što državni što oni komunalnih preduzeća i gradova, nisu bili od naročite koristi. Što je živa šteta kod ovolikog broja ljudi koji ovaj neočekivani prinudni odmor provode kod kuće, prikucani za neki ekran.
Prvi utisak koji se stiče kada (od preduga vremena i potrebe da se što bolje informišete) zaređate po sajtovima Vlade, ministarstava i lokalnih samouprava jeste da im treba ozbiljan redizajn, i likovni i sadržajni. Nijedan sajt nije prilagođen vanrednim situacijama, to jest nema poseban dizajn za takve prilike kako bi se vesti vezane za krizu istakle u odnosu na ostalo. Neki su (beograd.rs na primer) većinu svog sadržaja posvetili vanrednoj situaciji i borbi sa snegom, ali ponekad je lakše otkopati sopstveni auto ispod naslage snega nego pronaći na sajtu informaciju koja vam je važna u ovom trenutku.
Povišena aktivnost svih tokom vanredne situacije nije u dovoljnoj meri prenesena na internet sajtove institucija. To nije slučaj ni sa sajtom MUP-a, čak ni u delu gde se nalazi Sektor za vanredne situacije. Prva greška je što se taj deo sajta ne nudi jasno i vidljivo na naslovnoj strani, što bi bilo logično u ovakvoj situaciji (nalazi se u meniju pod Sektori, pa ko se snađe). Sledi još veće razočarenje jer je u nedelju po podne najaktuelnija informacija Sektora bila stara tačno sedam dana! Jedini plus ovaj sektor može da dobije zbog svog profila na Fejsbuku koji se ažurira redovno.
I pored opšteg zaklinjanja u internet i informatičko društvo, državna administracija ne propušta priliku da pokaže da korišćenje interneta suštinski ne razume, čim ne ume da ga upotrebi u vanrednim situacijama kada je to ubedljivo najbolje sredstvo za informisanje.
Recimo, neposredno nakon zemljotresa u Japanu prošle godine, svi koji su pristupali Fejsbuku sa teritorije Japana, dakle prepoznati po IP adresi, dobijali su (hteli to ili ne) na naslovnoj strani obaveštenje o situaciji sa uputstvima gde da se dodatno informišu.
Možda je najveća prilika propuštena u prosveti. Dvonedeljni prinudni raspust mogao je da bude i drugačije organizovan, recimo kroz onlajn komunikaciju sa učenicima i uz redovne preporuke šta bi mogli da rade da ne bi sasvim izgubili dragoceno vreme. Ne stoje argumenti da nemaju sva deca internet kod kuće. Većina ima, i uzbudljivo ga koristi ne skidajući se sa Fejsbuka i onlajn igrica, budući da im je klima ograničila izlaske. Uz malo nastavničkog truda i komuniciranja sa đacima ovo su mogle da budu dve vrlo uzbudljive i poučne nedelje. Svi uslovi postoje, nije potreban novac (uostalom, nastavnici su plaćeni i na raspustu), ali je potrebna inicijativa, nešto malo znanja i mnogo dobre volje.
Ali, ne pada sneg da pokrije breg, već da svaki sajt ostavi svoj trag. U našem slučaju trag pokazuje ravne tabane.
