Seća li se neko kad su fonetičari državne televizije (što u ono doba beše pleonazam!) otkrili da u nazivu najslavnijeg medija naglašen ima biti drugi slog, a ne treći kojem je stanovništvo plebiscitarno naginjalo, prevaspitani spikeri RTB svi do jednog govorahu o Jugoslaviji, uz nos građanima i borcima palim u borbi za njezino oslobođenje. Verovao sam nauci, ali sam držao da bi i ono što većina govori, makar protivurečilo nauci, jednom moralo postati norma. Nije mi smetalo da čujem kako je neko „kući“, tu situaciju, da neko nije na ulici, na njivi, u kaznioni ili u bolnici, nego da je u svojoj kući upoznao sam baš u obliku koji je nezakonit: taj i taj je kući! Je l’ kući taj i taj? – pitali smo i svaki put bili ispravno shvaćeni. Mislio sam da će nakon ne znam koliko stotina godina svakodnevne masovne uporabe taj oblik dobiti ausvajz, nisam se još raspitao (kao Bogoljub o budizmu), ali mnim da biti kući ni dan-danas nije legalizovano.
Kao da su se svi vratili sa tajnog noćnog seminara učitelji su naprečac bili prestali da nas izvode na tablu, dvesto godina su baš oni govorili „izađi na tablu“, a onda su doživeli prosvetljenje i objašnjavali da se mora reći pred tablu („osim ako neko od vas nije akrobata pa da se popne na tablu, kao da je parče krede, ha, ha, ha…“). Učiteljsko sitničarenje primenjeno je na opštila, alo, dobar dan, pored telefona je taj i taj, neki su se pesnički nadžedžili pokraj telefona, kao da su kraj tanana šadrvana… Naučno otkriće primenio je i moj drug, ali mu je majka traženikova rekla: „Kizo, ništa ti ne vredi što si pored telefona, Stenli nije kod kuće!“
Sredinom sedamdesetih račšulo se da nam više ne treba „s“ kad zaustimo ono „s obzirom“ poradi toga što obzir nije živo biće nego je ne znam šta, neko vreme su svi pazili da im se ne omakne prostačko i prevaziđeno „s“, danas ljudi ponovo govore „s obzirom“, verovatno se poznala krivda-pravda i „s“ je zasluženo rehabilitovano, ali ima i ostataka starog: pre nedelju dana na televiziji pitaju profesorku s kim nipošto ne bi sedela u studiju, kaže da bi mogla da otrpi svakoga, ali ni mrtva ne bi sedela pored nekog ko govori „obzirom“: izmarširala bi napolje ne popivši next od višnje i ne sačekavši poklon kožuharske radnje iz Novog Sada.
Godinama sam izvrdavao da kažem svoje mišljenje kako se šta kaže, a mi sagovornik ponudi dva oblika, ja kažem da su jednako zgodni i da jezikoslovac verovatno priznaje i jedno i drugo. Prikrivajući vlastito neznanje i glumeći jezičkog liberala zaista sam mic po mic i postao razmerno trpeljiv, odrasla žena potpuno ozbiljna kaže „silom prilikom“, malo mi se brk nasmeši što joj padež u kojem je prva reč kači i drugu, ali mi ne smeta. Neke reči imaju jedno „u“ u govoru, a napisati bi trebalo dva „u“, pa opet, kad neko napiše „vakum“, mogu da živim bez tog jednog „u“, kao i kad vidim perpetum mobile; danas sam na jednom slavnom sajtu video bezzakonje, prekomerno „z“ progutao sam bez problema, postao sam zaista širok, pa i nehajan, ali… Kad čujem da neko kaže orginal – pada mi mrak na oči kao profesorki kad neko kaže obzirom! Pri tome se ne radi ni o kakvoj redukciji u izgovoru, lepo vidim po čoveku da bi reč tako i napisao, mislim da je baš neki poslanik razvezao o orginalu, dobro, nisi ti jedini koji se tako ponašaš, ali, kad si, pobogu, doneo odluku da govoriš orginal, ko je kad si bio dete govorio orginal pa se tebi to tako urezalo i takoreći dopalo?!
Kad sam već digao glas protiv orginala, daj da se još jednom uhvatim u koštac sa kolegama koje reč „prostor“ nikad ne pominju kao jedninu, večnoj množini obavezno prethodi „ovi naši“, pri čemu je zamenica „ovi“ uvek suvišna, „novine“ se uprkos mom javnom apelu i dalje pominju u jednini, moja omiljena novina je ta i ta, na ovim našim prostorima srele se makaza i pantalona i podelile bakšiše (potonja pesnička množina potiče iz pera ražalovanog pomoćnika ministra za kulturu), šta mi još smeta, kad sam već otvorio srce, da, novinari govore „u selu Orlovat“ umesto „u selu Orlovatu“ – zar se ne kaže i ne peva „u lijepom starom gradu Višegradu“?! E, ljudske nastambe ravnopravne su u jeziku, dakle, kaže se (I think) „u hotelu Radmilovac“, ali „u selu Tomaševcu“, „u palanci Vrbasu“ (pretežno naseljenoj Crnogorcima itd.)…
Nisam dabome ja nadležan da pročistim jezik svog plemena, ali onome što i meni para uši krajnje je vreme da neko stane na put. Da narodni poslanik nije zapeo orginal pa orginal, bio bih pisao o uticaju medija na društvenu zbilju: nekad sam mislio da doprinosim rušenju Miloševića, sad vidim da ni na tablu sa imenom Ivana Ćaje – na koju sam u svojoj istraživačkoj fazi novinarski blagovremeno i prvi ukazao – niko ne uklanja. Opštinski oci nisu nakon ukora u nedeljniku naložili činovniku četrnaeste klase da belom farbom ćiriličnom slovu „Ć“ doda repić ulevo i da napravi slovo „Đ“.
