O jednom dugu

Svako predizborno vreme kao da je nekakvo doba čašćavanja, što i ne bi bilo loše kada bi oni koji časte, častili iz svog džepa; onima čašćenima u osnovi je svejedno, utoliko pre što je ono što će dobiti – ili možda i neće dobiti – u nekom višem smislu ionako otpočetka njihovo. Tako to, evo, gura i ovih dana: neko časti novim modelom automobila, drugi stotinama kilometara virtuelnog autoputa, treći deli zaposlenja šakom i kapom (ali bez „partijskog ključa“, daleko bilo), četvrti ne znam već čime… Jedino nam apsolutno romantični Koštunica Vojislav ne nudi baš ništa osim sebe samog kao neke valjda samorazumljive vrednosti, a bogme i kite različ(a)ka pride; pa dobro, to što nudi, to će i dobiti, i to je u redu. Od koga je, nije ni to malo. Samo da ovaj put prođe bez paljevine…

Mada se sudska vlast ne bira i ne smenjuje na izborima kao zakonodavna i izvršna, kao da su i sudije rešile da časte, doduše ne baš pravdu ili naprosto normalne građane koji nekako vole da misle da im sudstvo nešto duguje, nego kojekakav bašibozluk kojem su apelacioni sudovi ovih dana poprepolovljivali prvostepene kazne, a što je s razlogom ocenjeno kao pozamašan skandal, ali šta bilo ko od toga ima? Biće kako je presuđeno, pa vi vidite. E sad, hajde pa budite toliko dokoni i naivni da se, nakon još jedne u nizu apelacionih zvizdarija, pitate šta li će biti sa onim bilmezom koji je ničim neizazvan i bez ikakvog ljudskog bića dostojnog razloga, povoda ili kakvog-takvog opravdanja, umalo zaklao čoveka samo zato što ga je ovaj nehotice dotakao u gradskom autobusu, pa onda hteo da mu se izvini, da bi bizgov iz naglaska ovog koji se izvinjava zaključio da taj mora da je „Šiptar“, a neće – alo, mis’im, b’atee! – njemu tamo neki Šiptar valjda mirno i slobodno da se šiptariše usred njegovog ličnog Beograda?! Dakle, možda će to stvorenje i dobiti primerenu prvostepenu kaznu, ali onda će se već naći neka Viša Instanca da Iskaže Razumevanje… Za sve i za svakoga osim za žrtve idiotskog, upravo već satanistički besmislenog i opakog nasilja, izniklog direktno iz skomračnog sociopatskog uma.

Sasvim ozbiljno, slučaj vam je kanda poznat, mladić Dželjil Limani iz jednog naselja sa beogradske periferije teško je povređen u jednoj besmislenoj orgiji fašističkog nasilja, usred belog dana, usred vajne prestonice, u autobusu na liniji 43. Ovaj se momak, za kojeg niko nije imao i umeo da kaže bilo šta loše, izdržavao povremenim fizičkim poslovima, što zbog prirode svojih povreda ubuduće neće moći da radi, bar neko vreme, ako ne i trajno. Čovek je, naprosto, ne samo osakaćen nego de facto i bačen na ulicu, lišen mogućnosti da zaradi makar za Nešto Kao Život. Tako stoje stvari, i to se neće promeniti, jer se ni vreme ne može vratiti na ono stanje pre nego što su ga Čovekoliki napali.

Novine, međutim, pišu da je Limani ovih dana od gradskih vlasti dobio novčanu i finansijsku pomoć, kao i obećanje da će dobiti posao čim se malo oporavi. Rekoh li „obećanje“? Da, vreme je predizbornih darivanja i još predizbornijih obećanja, koja se lako daju i još lakše troše, ali na ovu stvar vredi obratiti pažnju i pratiti je ubuduće, koliko god bude trebalo. I isterati je do kraja, i zbog Limanija i zbog svih nas, koji ne bismo samo da se stidimo doveka, nego da nešto učinimo. Normalan izvor egzistencije naprosto je najmanje što se Limaniju nakon svega duguje.

Znajući ovdašnje pogane naravi, i to ne samo od one najgore sorte (one koja će zarežati da šta se tom Šip… pardon, Gorancu uopšte ima bilo šta „davati“), nego i od one malograđanski nadobudne i trivijalno kritizerske, već vidim kako će neko zarogoboriti da se radi o predizbornom manevru i demagogiji ja li Đilasa, ja li već koga iz (beo)vlasti, a sve zarad ne znam već kakve političke vajdice. Pa dobro, i to je sasvim moguće tačno – na jednom nivou stvarnosti. Ali je taj nivo u ovoj stvari najmanje bitan i najmanje relevantan. Proći će izbori, jbli nas izbori, a Limaniju valja živeti i posle! Ako će neko tako, jednim ispravnim i moralno duboko opravdanim činom da skupi nekakve političke poene – pa, neka ih, brate, skupi za sve pare. Koga je briga?! Važnije je milion miliona puta ono što bi moralo biti stvar od suštinskog interesa: da jedan mladić koji ama baš ništa u svom životu nije učinio da ga zadesi ono što ga je zadesilo, a zadesilo ga je u javnom prostoru za koji smo svi kao građani odgovorni, više ni dana, ni sata ne trpi štetu zbog toga, ili barem onu dimenziju štete koja se nekako može popraviti, ispraviti, poništiti.

Kome je do metafora, njemu će i Limanijeva nesreća reći nešto o vremenu i prostoru koje nastanjujemo i ispunjavamo (be)smislom. To, naime, što je umalo ubilo ovog momka, nije samo nož jednog degenerika, nego i onaj Beograd besprimerne, orgijastičke vladavine ološa, onaj koji se pre ne manje od dvadeset godina doslovno okupacijskom silom nametnuo kao mera svih stvari u našim životima – a mogao se nametnuti jer smo mu mi to dozvolili, činjenjem ili nečinjenjem. No, jedan od putnika u autobusu pojurio je i uhvatio napadača koji se nadao u bekstvo: nije, dakle, „gledao svoja posla“ ili čak u sebi odobravao nasilje nad nedužnim ljudskim bićem. To je, dakle, onaj drugi Beograd (ili Srbija, ako hoćete), onaj koji ume da se stidi, ali ume i da, uz nemale lične rizike, učini nešto konkretno da stid ne bude i ne ostane jedino što će nas sve nadživeti. I unutar i izvan konteksta bilo koje „priče“ – političke, izborne, socijalne… – nema ničega što od ovoga može i sme da bude važnije i preče. Pratite šta će se ubuduće dešavati s tim momkom, Dželjilom Limanijem, ali bogme i s njegovim napadačem, i znaćete tačno gde i s kim živite.