Građevinski tehničar iz Kragujevca Nikolić Tomislav kandidovao se za predsednika Srbije i izgubio; analizirajući uzroke svog poraza, građanin TN obznanio je pronicljivi zaključak da mu se nevolja zgodila zbog: a/ nezahvalnih nacionalnih manjina koje pri glasanju ne zarezuju softverske i ine poklone koje su im dobroćudni radikali podelili (o besplatnom sendviču za put u jednom pravcu koji im je još onomad namenio haški Nadvojvoda da i ne govorimo!); b/ neuobičajeno lepog vremena za ovo doba godine, koje je brojne paore izmamilo na njive umesto na birališta, a dokonu gradsku mladunčad osokolilo da izađu u predvečernju šetnju; c/ svih vodećih elektronskih medija koji su kršili predizbornu ćutnju uporno, čak i na sam dan glasanja, „pozivajući da se izađe na izbore i da se glasa za Borisa Tadića“. Ajd’ za izlaženje, ama odakle mu ovo drugo?! Ispada da su Nikoliću neki mediji pomrsili račune jerbo su navodno pokvarenjački u etar puštali refren „Izađi i bori se“ (iz pesme „Haustora“ stare dvadeset i kusur godina), a ono bori se – jasno je uglednom psihoanalitičaru Tomislavu N. – nije ništa drugo nego suptilno hipnotisanje birača da glasaju za borisa, pardon, Borisa.
Okej, čulo se u ovoj zemlji do sada i glupljih opravdanja za neuspeh (mada, ne majci više od dva-tri), ali kanda je baš ovo pravi povod da se pretrese fenomen famozne „predizborne tišine“ na srpski način, kao i obavezni prateći ritual pravedničkog kričanja zbog njenog „grubog narušavanja“ u režiji ovih ili onih Dušmana Naše Stvari.
Nije, dakako, Srbija izmislila običaj predizborne ćutnje, niti je tu inovaciju smislio njen dugogodišnji bahati vlasnik Slobodan Milošević. Samo, činjenica da je nešto nalik na višestranački sistem u Srbiju iznova došlo sticajem okolnosti baš za vakta Slobodana M. uopšte nije tako nevažno za našu priču. Umesto da posluži tome da se u izbornu političku agitku uvede kakav-takav fer plej i suvisla pravila igre, „predizborna ćutnja“ je u režiji kvarnih Miloševićevih jurista mutirala u još jedno u nizu sredstava za kinjenje opozicije i zatiranje drugačijih glasova. Tako je došlo do toga da predizborna ćutnja traje puna tri dana – a to nećete naći gotovo nigde drugde! – i da se tumači veoma restrikivno, do te mere da je najpametnije uopšte ne spominjati nikoga ko se kandiduje, niti bilo koju političku stranku, ni bilo šta što bi moglo biti posredno dovedeno u vezu sa izborima… zapravo, najmudrije je doslovno ćutati, jer čim progovoriš o bilo čemu što ima priokus političkog, već si na skliskom terenu. Zašto je Miloševiću & co. odgovaralo ovakvo stanje? Zato što se tako medijska i svaka druga neravnopravnost u njegovu korist u onim presudnim danima pred glasanje još više isticala: niko pred same izbore nije smeo da kritikuje njega i njegovu služinčad, a oni su se pak do mile volje baškarili i reklamirali tokom celog vikenda, dakako striktno u svom „državničkom“, tobož nadstranačkom svojstvu: đa otvaranje puta Feketić-Subotica-Feketić via Feketić, đa otkrivanje naftne bušotine u Turiji… O vikend-podvizima Druga Mrke da se i ne zboruva.
Ovakva i ovolika „predizborna ćutnja“ direktno je, dakle, radioaktivno čedo Miloševićeve epohe, ali vaistinu je fascinantno da ama baš nikome u ovim postmiloševićevskim godinama nije palo na pamet da tu moguće nije sve baš u najboljem redu i da bi možda trebalo menjati pravila igre koja su em idiotska, em posve obesmišljena u sadašnjim okolnostima, jer više niko nema onu vrstu medijskog monopola da bi mogao istinski masivno da manipuliše tokom mamutske vikend-ćutnje. I tako se cela ova trakavica pukom silom inercije vuče od jednih do drugih izbora, od dosove do koštuničarske vlade, a da svi to prihvataju kao nekakvu Višu Silu, kao „sudbinsku“ tlaku kojoj živi insan ne može izbeći, pak se onda ne vredi ni sekirati.
Pravilo „predizborne ćutnje“ verovatno može imati nekog smisla i biti produktivno, ali samo ako, za početak, počne da se primenjuje inteligentno. A to neće biti moguće dok ga svi tretiraju kao fetiš, kao zenicu oka u koju se ne sme dirnuti. No, da to ne mora da bude tako, evo primera iz susedne i bratske Hrvatske. Tamo „šutnja“ traje dragocena 24 sata kraće, ali je jedan od najbriljantnijih analitičara društva dr Žarko Puhovski ipak vidi kao „besmislicu, jer su istraživanja pokazala da predizborna kampanja ionako utječe na opredjeljivanje tek 10 posto birača. Birači se jednostavno ne ponašaju racionalno na način da u kampanji prikupljaju informacije o kandidatima, a onda dan pred izbore ozbiljno promišljaju kome će dati svoj glas. Velika većina ih se unaprijed odlučila. Hrvatske stranke svjesne toga nisu se ni trsile upoznati birače sa svojim programima“, veli Puhovski (v. „Novi list“, 22. 11. 2003) koji se naprosto zalaže za „brisanje instituta izborne šutnje“, pridodajući da bi „ona imala logike jedino ako bi dan prije izbora bila zabranjena promidžba kandidata, a da mediji i obični građani baš na taj dan iznose svoja mišljenja o kampanji, političarima i stranačkim programima“. U svetlu retardirano „objektivističkog“ TV-praćenja naše recentne kampanje, koje je uvrhunilo mrtvorođenim TV-duelom Tadić-Nikolić, zanimljiva je i ova opaska Puhovskog o HTV-ovom praćenju tamošnjih izbora: „Činovničko, depolitizirano predstavljanje kandidata sigurno nije utjecalo na birače. Stoga se ono bez problema moglo nastaviti i na sam dan izbora“.
Ovde, međutim, niko i dalje neće da se smara uzbibavanjem Mrtvog Mora, pa je sva prilika da će se kretenizam situacije glede Ćutnje nastaviti do u lošu beskonačnost. A u tom moru gluposti najgluplje se svakako osećaju novinari, jer malo-malo pa tri dana izigravaju kompletne budale. Malko mi je zabavno a malko više mučno da gledam kako se neke moje kolege iz dnevnih novina, sa radija i televizije dovijaju da tokom Tri Dana Ćutnje nešto ipak govore i pišu – show must go on – a da zapravo ne kažu svečano ništa o bilo čemu politički relevantnom. A ako ćemo pravo, jedino bi pošteno – dok je ovako kako je – bilo da dnevne novine tih dana uopšte ne izlaze, da televizija pušta samo filmove, a radio samo muziku. Koju muziku? Pa, evo, recimo, „Izađi i bori se“, baš lep pesmičuljak!
