Povremeno u medijima osvanu floskule koje se papagajski ponavljaju i počinju sopstveni medijski život. Najčešće stižu od političara, ali televizije vole da se „bace na temu“ i sa dodatnim entuzijazmom razrade priču.
Pokretanje proizvodnje u Železari Smederevo, donelo nam je pojavu dvoglavog menadžmenta, nenadmašnog dvojca prezimenom: Gudiš-Kamaraš!
Ovaj američko-slovački aparat, zavidnih gabarita, pomenut je češće nego Lenon-Makartni ili Džeger-Ričards. Ne mogu da zaboravim prilog RTS-a i Pinka koji su prenosili miting pred otvaranje, a sutradan je vest bila, logično, prvi radni dan menadžmenta Gudiš-Kamaraš! Bez svake zlobe, iskreno želim uspeh Železari, ali ne bih nikom apriori davao natprirodne menadžerske moći. Kako reče Premijer – oni su već na početku nabavili nečega po 65 dolara, što se do tada plaćalo preko 80. Eto uštede na prvom koraku.
Mistifikacija menadžerskog posla, podseća me na sličnu famu koja je obavijala tajanstveno biće mitskog porekla – „strani investitor“. Ta plašljiva zverka beži iz zemlje kad krenu štrajkovi, očekuje političku i finansijsku podršku, ugovore koji su tajni i nedostupni javnosti i, naravno, poreske olakšice. Do danas su strane investitore najviše pripitomili Premijer, bivši ministar Dinkić, a najnežniji je svakako bio ministar Vulin, koji je uvek imao razumevanja za njihove strahove. Ne bi ovo bilo nimalo čudno da na osnovu izveštavanja medija domaći menadžeri (osim partijskih kadrova u javnim preduzećima) uglavnom imaju ulogu prevaranata. Ko biva, kod nas nema menadžera pa ih uvozimo, a domaći investitori su po pravilu tajkuni.
Druga floskula u vezi je sa Šešeljom. On je poslednjih dana u centru pažnje zbog zahteva Haškog tribunala da se vrati u Ševeningen. Posle konferencije za novinare, u utorak, Šešelj je u medijima dobio oreol američkog instrumenta za rušenje Vlade. U potrebi da se distancira od ličnosti Šešelja, pod čijom senkom je rastao, Premijer je fenomenalno obezličio najpoznatijeg srpskog radikala. Šešelj je u medijima postao „uslov“ ili „ucena“ ili malko eufemistički „zahtev“. To je stara politička praksa kada čovek postane – slučaj.
Treća floskula, koja možda samo meni ide na živce, jeste kolektivni kolokvijalni naziv za zaposlene u prosveti. Mediji su skovali ime – prosvetari. Zbog maratonskog štrajka ovaj izraz čuo sam bezbroj puta, ušao nam je u uho i prihvatili smo ga bez razmišljanja. Ako samo pola minuta razmislite šta zapravo znači shvatićete da to „prosvećivanje“ u korenu zanimanja pada u drugi plan. Prosvetari su ovim kolokvijalnim terminom, svesno ili namerno, lišeni akademskih titula, jer su uz advokate verovatno najobrazovaniji deo društva. Ukinut im je, ili degradiran akademski status, čine se jedno plemenito i odgovorno zanimanje, čini mi se banalizuje. Njihovi zahtevi time postaju trivijalni, materijalni i dovedeni na nivo pukog povećanja plate. Prosvetari postaju nalik na putare, zaštitare, ili građevinare. Ne potcenjujem druge profesije, ali imam utisak da je degradiran deo društva kojem poveravamo ono najvrednije što imamo – svoju decu. Mediji se mogu pravdati potrebom da skratimo naziv, ali naše informativne emisije dovoljno dugo traju da ima vremena makar za izraze „radnici u prosveti“ ili „prosvetni radnici“.
Što bi rekli „prosvetari“ – minimum digniteta.
Poslednja floskula nadvija se nad Vladom Srbije, tačnije nad njene ministre poput tamnog oblaka – rekonstrukcija! Ova reč raspaljuje maštu svih novinara i predstavlja obavezno pitanje, obično na kraju svakog razgovora sa ministrima. Bliži se praznik, ne Uskrs, već novoustanovljena Godišnjica Vlade. Tada će se, po narodnom verovanju, svesti računi i oceniti rad njenih članova. Jedino sigurno mesto je Premijerovo, dok ostali čekaju rezultate tog famoznog bodovanja. Odgovor svih anketiranih u Vladi takođe je tipski i ponavlja se u istom obliku „radimo svoj posao i ne razmišljam o rekonstrukciji“. Ovakvom izjavom se javno oglašava vera u bezgrešnost Procenitelja i pokazuje sopstvena marljivost i predanost izvršavanju zadataka. Ipak, da li zaista verujete da ministri baš nimalo, čak ni delićem svoje svesti, ne preispituju svoj položaj i poziciju. Ako ih smene, ispašće da nisu radili dobro, ili ne dovoljno dobro, pa bih se pitao (da sam ministar), šta ću reći novinarima. Da li će ih rekonstrukcija zateći bez pripremljene izjave, bez rezervnog položaja, što bi rekli vojnici?
Ne trčimo zato pred rudu, ili tačnije pred Godišnjicu. Ministri se menjaju, baš kao i floskule, uvek se pojavljuju novi ljudi i nove medijske mantre.
