Naučni projekat sam se od sebe proširio i na narode koje volimo, zasad su obrađeni Rusi i Srbi, obuhvaćeni biće i oni koji su nam se u našoj prebogatoj povesti debelo zamerili (Osmanlije, Germani, NATO i sl.). Ali zar ne treba da napišem i nešto preventivno? Kako je prijatno u državama sa kojima nismo ratovali i čiji nam građani ne dosađuju – ne pokušavaju da se preko naše zemlje domognu sanjane Evrope niti da se kod nas nastane? Mislio sam najpre na Norvešku, gde će me moje tamburaštvo odvesti u zimu sedamdeset sedme godine, i to gde, u Kristijaniju, u Pilestredet ulicu koju ću tek desetak godina spustia naći u romanu Glad.
Prvo čega se sećam iz Osla jeste šuštanje iza mojih leđa, kao malo veća zmija kad ide kroz oštrik, šta je bilo, građanka od svojih sedamdeset godina, što mi se tada činilo kao duboka starost, vozi bicikl, gradska čistoća jeste čistila savesno i stručno i kolovoz i trotoar, pa ipak je pola pedlja utabanog snega bilo na ulicama, ama pitomica tamošnjeg PIO-a nije rada da čeka proleće.
U restoranu sviramo svake večeri od sedam do jedanaest, stanujemo u zasebnoj kući, vozimo se svakodnevno metroom za koji smo dobili mesečne pretplatne karte (naša je linija bila GRORUDBANEN, stanice behu unapred najavljivane preko zvučnika, ali to beše sve: domaćini nisu bili dostigli naš sadašnji stupanj razvoja gde ti automat svake tri sekunde preti da očitaš kartice kako ti ne bi zlogl. pripadnici Bus-Plusa kontrolori očitali bukvicu); od naše kuće do metroa prolazimo pored zgrada mahom jednospratnih i sa prostranim dvorištima, u prozorima su sveće i cveće, ispred kuća se igraju deca zrela za jaslice, ne vidim da ih iko čuva, u nepromočivim su odelcima živih boja, imaju plastične lopate, ašove, i grade nešto od snega; ona koja se igraju sama i koju jedva primetiš od nagomilanog snega svakom prolazniku nazovu piskavo i radosno „haj“, pa tako i meni koji kraj njihove rodne kuće promičem sa ovom njuškom stranca (što bi rekao Ž. M.).
U restoranu ću primetiti nešto što drugde dotad baš i nisam video: kako se ko maši čaše sa vinom tako pogleda unaokolo i nazdravlja svakome ko ga primeti, i svako uzima svoju čašu i nazdravlja tome neznancu (poneko sedi i sam, ali ne pije mučki sam samcijat). Ovo je možda njihova verzija „Žive“ ili „Fortune“, preinternetskih udruga za sklapanje poznanstava radi braka, prijateljstva ili razvrata, ali ne, njihovo nazdravljanje nije vodilo spajanju stolova, oni su jedni drugima govorili: „Zar nam nije lepo ovde, uz ovo vino, uz đakonije i ovu muziku koja možda nije vrhunska, ali opet nas drži na pragu nekog izgubljenog sećanja, nekakvog palimpsesta, kao da smo je znali pa zaboravili, nema veze, živeli!“
Posao će krenuti toliko dobro da će dobrotvor naš tj. poslodavac M. (koji je bio suvlasnik restorana, drugi beše Norvežanin J., arhitekta) doći na ideju da u toku večeri promeni barem dve garniture gostiju za svakim stolom, pa kako misliš to, ljudi se raspojasaju, popiju, mi sviramo, a ti im kažeš: „Žao mi je, gospodo, vaše vreme je isteklo, platite cenj. račun i dopustite vašim sunarodnicima da i oni večeraju i da malko i oni teraju kera uz tople zvuke precenjenog juga!“ M. međutim zna da neće biti potrebno nikakvo opominjanje: kad budu zvali da rezervišu sto kazaće im kako ima mesta od sedam do devet i petnaest, drugima će reći da dođu u devet i petnaest, i oni će se sami mimoići na stepenicama dok kelneri budu raspremali stolove (restoran beše na spratu, doklen dole bio je bar, isto naš).
Rečeno – učinjeno. Prva smena jede i pije (nazdravljajući i neznancima), naredna šihta u baru čeka svoj red, tako je dogovoreno i niti ko tuguje što napušta naš program, niti je ko nestrpljiv da se već jedared popne i raskomoti.
Jednog me dana M. zove na prozor, dođi, dođi, novinaru vajni, vidiš onog čoveka sa akten-tašnom, vidim, e, to ti je predsednik vlade, ide na posao, sam… Zaista, nema telohranitelja, nema džipa od šeika, nema svečane kolone, nema samim tim ni zaletanja u sveč. kolonu, čovek ide na posao, kao što njegovi sugrađani idu na Holmenkollen, obližnje brdo podesno za skijanje, idu sa skijama pod miškom, imaju voz (metro) od centra, već su u cokulama, iziđu iz voza u kome nisu ni očitavali karte i već su na skijama, no big deal.
Ne bi bilo učtivo da se ja ovde nastanim, iako mi je sve po volji, nema ova zemlja dugoročniju potrebu za mnom, kad izsviram ovo što smo se pogodili (dva meseca), u crvenim kvazivciganskim košuljama pozajmljenim od „Tamburica“, vraćam se u zavičaj gde ću izdržavati nezasitu vlastelu, gde će predsednikova čeljad postati preslobodni zidari koji sazidaće kuće gde kućama mesto nije, i gde ću čitati da je prva dama, kaćiperka bez premca, veća i od Jovanke, na tekstil potrošila pedeset hiljada evra: tabloidi idu naučn. metodom od kompleta do kompleta i sabiraju cene unikata i modela šivenih po jedinstvenoj dobrovorkinoj meri (u nemogućnosti da im se lično obratim, na ovaj način zahvaljujem inače slabo s moje strane cenjenima Koštunici i Tadiću što smo bili pošteđeni dosadnog, uvezenog i tragikomičnog koncepta Prve dame).
(nastaviće se)
