Sigurno ste nekada videli one „indekse sreće“ koji, multidisciplinarnim metodama, mere količinu prisustva, to jest odsustva, jada i čemera u pojedinim društvima, državama, nacijama… I, šta (najčešće) kaže taj famozni indeks? Norvežani su u proseku najbogatiji, najsrećniji, najzdraviji, i uopšte „naj“ ljudi na svetu u mnogim poželjnim kategorijama – to jest, to su u onim godinama kad to nisu Danci. Ponekad i Šveđani, mada mi se čini da su ovi statistički malo u zaostatku u poslednje vreme. Tu i tamo se i Finci obretu na samom vrhu, a ni Islanđani uopšte nisu s raskida. Sve u svemu, cela ta Skandinavija – živa bruka: em bogati, em srećni. A poznato je da sirotinja duboko u sebi veruje da je bogatstvo prokleto i da donosi nesreću; i stvarno, kad pogledaš, nije malo primera koji to potvrđuju. Ali, nekako ih je ubedljivo najmanje baš na krajnjem severu Evrope… Imam spremnu teoriju o tome, ali bojim se da ne bi stala u ovu kolumnu.
Pitam se kako li to mora da izgleda kad se neko s Olimpa takve zemaljske sveusrećenosti (od slike tog prezaslađenog savršenstva odudara samo sjajna norveška književnost, džangrizavci poput Lua, Knausgora i sličnih) smandrlja na brdoviti Balkan, mesto koje i prima i daje toliko autentične ljudske nesreće? Što, uzgred, biće da ima neke umereno neposredne veze s činjenicom da smo ovde uglavnom sirotinja („sudbinom prokleta“), i da pri tome živimo u prilično skenjanim društvima i u državama koje se prema nama, njihovim građanima, odnose u rasponu od maćehinskog pa do tiranskog (dok ih mi zauzvrat u rasponu od zajebavamo preko potkradamo do doslovno fizički ubijamo kroz ljupke plemenske, tzv. građanske ratove). Ponešto o tome sigurno zna Njegova ekselencija ambasador Kraljevine Norveške u Republici Srbiji g. Arne Sanes Bjornstad („Blicu“ na dušu ako ime nije tačno navedeno). Ambasador nam je, ako sam dobro razumeo zaplet, svima čestitao Vučićev izbor Ane Brnabić za predsednicu vlade, ali izgleda da neki od nas baš i nisu poželeli da se ljubazno zahvale na čestitci, nego su je više doživeli kao neku vrstu ciničnog izrugivanja, pa su ambasadora i ambasadu zasuli svakojakim furioznim protestima, pa i uvredama. I pri tome ne mislim na uglednog Palmu i slične, nego na (samodeklarisane) pripadnike i simpatizere tzv. demokratske i proevropske opozicije. Dakle, šta su konkretno ovi huncuti uradili, a što je g. Ambasadora dovelo u stanje teškog šoka, iznenagjenosti i uvregjenosti? Ne, nisu gađali zidine veleposlanstva jajima i trulim paradajzom, nego su se masovno sajber uneredili po fejsbuk profilu (jel’ se kaže profil?) ambasade.
A šta ti, kolumnisto, misliš o tome? Ono što i uvek: da svako – pojedinac ili institucija – ko „ima Fejsbuk“ bez ostatka zaslužuje da na istom bude danonoćno divljački vređan i ponižavan. Ako svojom voljom i pri čistoj svesti svečano otvoriš septičku jamu usred dnevne sobe, kako misliš da ti ne zasmrdi i da te ne zalije prilikom svakog izliva, a izliv je njeno prirodno stanje? Ali dobro, nije sad to tema…
Razumem ambasadorovo čuđenje i ne sumnjam ni najmanje u njegovu dobru volju, a što se države koju predstavlja tiče, teško da je ijedna druga pojedinačno toliko učinila za Srbiju, pre svega za srpsko civilno društvo i razvoj svekolikih demokratskih institucija i standarda, koliko je to učinila Norveška. Neko će reći: imaju, pa im se može. „Imaju“ i neki drugi, pa od njih možete da dobijete eventualno poneku rotkvu, dakako struganu. Verujem, takođe, da g. ambasadoru, kao dobrom đaku škole političke korektnosti i drugih postmodernih divota, postavljanje „gej ministarke“ zvuči kao pravi levo-liberalni vlažni san, pa mu je sasvim neshvatljivo kako to da oni među nama koji i sami ispovedaju slične vrednosti nisu zapali u trans od sreće.
Megjutoa, znam i nešto drugo, ono što g. ambasador ili ne zna ili, što je verovatnije, ima dužnost da se pravi da ne zna. Sjajno je da gej osoba bude premijer, to jeste emancipatorski korak, ali sam po sebi je prazan, a možda i ciničan gest, ako treba da prikrije neke druge, mnogo neprijatnije činjenice. Uostalom, seksualna orijentacija, pol ili poreklo Ane Brnabić mnogo više smetaju mnogima u vlasti i oko vlasti, nego političkim protivnicima Aleksandra Vučića, osim onih s tvrdokorne desnice, ali oni su ionako priča za sebe, s glavnim tokom opozicije nemaju nikakve bitne veze, dok upravo s Vučićem i njegovima dele dobar deo političke prošlosti, a bogme i sadašnjosti. Dakle, „prigovaračima“ na ambasadorov gest smeta izvesna vrsta – prave ili hinjene, gotovo da nije važno – naivnosti i doslovosti u prihvatanju propagandnih priča ovdašnjih mahera i opsenjivača. E pa, znate kako: predobro ih poznajemo. Trpeli smo ih na grbači mnogo, mnogo pre nego što ste mogli i da sanjate da ćete doći u Srbiju, a bojim se da ćemo, ovako ili onako, morati da imamo posla s njima i kad već odavno zaboravite da ste ikada ovde službovali. Otuda razumem razočaranost i frustraciju onih koji nemoćno gledaju kako predstavnici mitologizovane „napredne Skadinavije“ padaju na šibicarske fazone ovdašnjih Ragiba i Nagiba, mada ne odobravam nužno način na koji to ispoljavaju.
I zato, evo besplatnog saveta za g. ambasadora: tačno je da imate čemu da naučite lokalce, ali bogme imali biste i šta da naučite od njih. Naročito o – drugim lokalcima. U tom smislu, malo poslovične protestantske skromnosti ne bi bilo na odmet.
