Jedan dobro obavešteni čovek skrenuo mi je pre neki dan pažnju na zabrinjavajuću okolnost: opet je u modu ušao dugački nokat na malom prstu kod muškaraca. Ono što je moju strepnju učinilo još dubljom je činjenica da se ta moda širi među ljudima na neočekivano visokim položajima, kako kaže moj prijatelj koji zna, jer se po prirodi svoga posla viđa sa takvima, a znam da je – opet po prirodi svoga posla – čovek sa smislom za opažanje takvih detalja.
To me je bacilo u razne misli. Kao prvo, puštanje dugačkog nokta na malom prstu vazda je bilo svojstveno džiberima, primitivcima i kulovima. Ima to i svoju antropološku dimenziju, naravno. Legenda, da počnemo od početka, kaže da je dugački nokat u stara vremena bio instrument narodnih lekara-akušera (ali na srednjem, najdužem prstu i dobro zašiljen) kojim bi olakšavali porođaj tako što njime probiju vodenjak. Nisam siguran da je tome baš tako, ali bi trebalo upitati istoričare medicine, akušere i antropologe. Dugački nokat na malom prstu neki zovu i „higijenski nokat“, jer da služi za čačkanje nosa i ušiju.
Mnogo je važnije nešto drugo: dugački nokat (ili nokti) kod muškarca imaju svrhu da pokažu kako se njihov ponosni nosilac uzdigao iznad fizičkog rada i da je sada „gospodin“, a ne „ljakse“. U nekim kulturama, kod Hindusa na primer, ima muškaraca koji iz statusnih razloga nikada ne seku nokte, pa se pojavljuju po Ginisovoj knjizi rekorda sa svojim spiralno uvijenim kandžama od po pola metra i više. Na brdovitom Balkanu nema takvih preterivanja: dugački nokat na malom prstu simbolični je znak statusa kod kulova koji se dokopao hleba bez motike. Nekada je taj znak bio niz hemijskih olovaka u malom džepu sakoa („Samo da zadenem hemijsku i pobedio sam“, rekao mi je jednom jedan jako dobar majstor-limar).
Slutim takođe i da to ima neke veze s politikom koju neki zovu „populizmom“. Prvi ponosni nosilac dugačkog malog nokta u istoriji Politikine kuće pojavljuje se negde 1988. u svojstvu (ni manje ni više) nego političkog urednika novina koje su se nekada zvale Politika ekspres. Tog lika doveo je Miloševićev režim negde s juga da preuzme važne novine, a kasnije i još važnije medije. Naravno da je u neizbežnom „Šumatovcu“ zbog tog dugačkog nokta na malom prstu postao predmet otvorene sprdnje: „Džukelo prištinska, odseci taj nokat, došao si u grad, ne treba ti više“, govorio mu je pokojni kolega Nikola, osnivač istraživačkog novinarstva u Srba. Onda je čovek otišao na višu funkciju; ne znam je li i taj nokat odneo tamo; znam samo da je svoj dug pravdi i društvu pošteno odslužio, pa ga zato i ne imenujem.
Međutim, njegova opcija došla je na vlast opet i nešto mi se javlja da uz to ide i taj dugački nokat na malom prstu, na koji me je moj prijatelj upozorio. To sasvim spada u opštu kulovizaciju srpske politike i društva, pa zapravo i ne treba da se nešto mnogo čudimo.
Nego, vratimo se antropologiji. Nokti su veoma važni medvedima, mačkama svih vrsta i ženama. U slučaju medveda i mačaka zovu se kandže i imaju značajnu svrhu, kao što je dobro poznato ukućanima domaćih mačaka. Kod žena je to još zanimljivije: dugački nokti u raznim bojama simbol su statusa (ne radim rukama), a u novije vreme i duševnog zdravlja (ne grizem nokte). Služe i za grebanje – ako se mora. Poznavao sam jednu lepoticu sa predugačkim noktima (i nogama, istini za volju), koja je radila na kompjuterima; na moje pitanje („Crna Marina, kako uspevate time da kucate po tastaturi?“) ona je mirno rekla da je to stvar vežbe. Molim.
E, sad: muškarcu nokti ne služe u statusne svrhe – osim gore pomenute: kao dokaz da se vinuo iznad manuelnih poslova. Muški su, inače, na udaru kritike svog ženskinja zbog noktiju: te vidi kakvi su ti; te hoćeš li već jednom da potkrešeš te kandže na zadnjim nogama, sve su ti čarape u rupama; te očisti te nokte, crni su ti kao da si paor; itd. „Meteorološki seksualac“, kako se to zove u onoj seriji HTV o Imoćanima i ostalim Vlajima, ide kod manikira i pedikira, što je već sumnjivo po sebi, ali ne na homofobnoj osnovi, nego na skorojevićko-statusno-metroseksualnoj. Naime, normalan muškarac u stanju je da sam izađe na kraj sa svojim kandžama, na prednjim i na zadnjim nogama podjednako, sve to bez manikira i pedikira. Dovoljan je kvalitetan „čvak“ ili „grickalica“; čak i bolje makazice; čak i oštar švajcarski nožić – ako nema druge (mada ne preporučujem, jer traži veštu i čvrstu ruku); ima ko će nokte održavati i japanskim mačem, katanom, ali ne pokušavajte to kod kuće! Uzmimo moj primer, kad već o tome pišem: rado i često bavim se manuelnim poslovima, pak sam zaključio da su kratki nokti najbolji, jer se najlakše očiste i operu posle petljanja i majstorisanja po autu i drugim prljavim predmetima. Nikada mi u životu nije bio potreban ni manikir ni pedikir, jer svoje kandžice od početka održavam sam, prednje i zadnje. Nikakva velika veština: odseći na minimalnu dužinu, prati redovno (VIM je car!), regulisati zanoktice i paziti da se ne ode preduboko kod seckanja.
Dugački nokat na malom prstu čini mi se suvišnim u bilo kom praktičnom smislu – osim političkom, plašim se.
