Nisam mislio NATO

Već danima u Podgorici traju demonstracije opozicionih stranaka, a povod je najavljeni poziv Crnoj Gori za članstvo u NATO-u. Pred Skupštinom su postavljeni šatori, svake večeri drže se vatreni govori, opozicioni poslanici (Demokratskog fronta) napustili su parlament i kada vam sve ovo kažem – svakako bi mogli reći da je situacija u Crnoj Gori, u najmanju ruku, vanredna.

Tu upravo leži paradoks današnjeg teksta, jer ću pisati o vestima kojih nema.

Već danima tragam za informacijama iz Crne Gore, koja nam je u Beogradu u ovom trenutku dalja od Sirije. Povod je bila serija TV spotova pod zajedničkim nazivom: „Partnerstvo za sigurnu budućnost!“ Ova eufemistička fraza zapravo predstavlja deo kampanje za članstvo Crne Gore u NATO-u.

U desetak spotova stilizovane izrade, vrhunske produkcije, uz kadrove lepota Crne Gore, javne ličnosti iz različitih esnafa uvijeno promovišu ulazak u Severnoatlantski savez. Niko zapravo ne izgovara skraćenicu NATO, pa se umesto toga pominju: budućnost, deca, partneri, snaga i nadasve i najčešće – sigurnost!

Spotovi u podnaslovu imaju zanat anketiranih: sportista, umetnica, ali i imena trenera, vaterpolista ili preduzetnika. Ovi uspešni ljudi tvrde kako im je neophodan partner za sigurnu budućnost, pri čemu ne misle na legendarni fudbalski klub iz Podgorice.

Javnost, a naročito tabloide u Beogradu jedino je zainteresovalo pojavljivanje Mime Karadžića kao promotera NATO-a, jer u jednom od klipova izgovara neverovatnu biser repliku: „Da bi odmarao ko čoek, bogami, moraš da radiš ko tri čoeka!“ Nisam uspeo da skapiram koja će to trojica da rade umesto Mime u NATO-u. Istini za volju, snimanje ovih spotova nije prošlo bez neprijatnih posledica. Drveni turistički brod na kojem je snimljen Mima dok pijucka belo vino, iznajmljen je, a vlasnici su verovali da se snimaju kadrovi za „Budvu na pjenu od mora“. Kada se barka pojavila u NATO promo-spotu i doživela medijsku pažnju, zažalili su jer, gle čuda, 90 odsto njihovih gostiju su turisti iz Rusije. Neće Rusi u NATO brodić.

Problem je nastao i oko spota u kojem je snimljen poznati ugostitelj Niklanović, vlasnik Restauranta Jadran. On je svoj spot povukao sa Jutjuba, ali se i obratio javnosti rečima: „Nisam za NATO i nisam NATO promoter.“ Meni je fenomenalno što je čovek verovao da neka agencija iz Beograda snima reportažu o njegovom restoranu (što ne bi bilo prvi put) i tako su mu usput sugerisali da izgovori rečenicu – stavlja naočare i čita sa papirića: „Uspjeh je kada čuvaš svoje i gradiš svakodnevno prijateljstva i dalja partnerstva!“ Čovek kaže da to svakodnevno radi kao restorater, al eto đavla.

Dakle, o istorijskoj odluci CG i toku NATO integracija nema baš mnogo informacija. Osim prenosa iz Skupštine, na programu SAT iz Crne Gore, koji imam na kablovskoj ponudi, poslednja dva dana gledam putopisne emisije, ekološke reportaže iz Pljevalja, proslavu Centra za socijalni rad u Bijelom Polju i adaptaciju bolnice u Podgorici. Stičem blagi utisak da se ni u Crnoj Gori u državnim medijima baš ne govori mnogo o protestima opozicije.

Najveće zamerke ipak imaju na izveštavanje Pinka CG, pa su žene iz Demokratskog fronta danas donele uneređenu pelenu pred zgradu ružičaste televizije CG. Aludirale su na ulogu Bebe Popovića u medijskoj prezentaciji vlasti u medijima. Direktor Pinka CG proteste je dočekao saopštenjem nalepljenim na vratima, a prepirka se tiče broja demonstranata i broja šatora. Što bi rekla opozicija: brojnost je bitna, ali nije krucijalna!

U Srbiji je ovaj medijski embargo takođe primetan. Izgleda da su idealni dobrosusedski odnosi između Srbije i CG međusobno ignorisanje. Kao daleki rođaci, rasuti na dva kontinenta, volećemo se samo preko leta! U međuvremenu svako je vladika na svojoj teritoriji. Ovo je donekle shvatljivo, jer se interes za događaje u CG često apriori shvatao kao podrška opoziciji Mila Đukanovića koja je „prosrpska“ ili se deklariše kao srpska po jeziku i nacionalnoj pripadnosti.

Drugi razlog za medijsku izolaciju Srbije i Crne Gore mnogo je pragmatičniji.

Mesecima tamo traje proces građenja medijske slike o NATO-u,

stvaranje pozitivne konotacije i, prema poslednjim meni dostupnim istraživanjima, javnost u CG je podeljena gotovo napola. Procenat ZA je gotovo identičan onom sa referenduma za nezavisnost – 51:49.

Plašim se da ova medijska omerta koja prati NATO integracije znači da ćemo u Srbiji uskoro gledati slične spotove ili, rečeno uličnim rečnikom, hoće da nam prodaju istu foru dvaput. Kod nas se polemisalo kakva je razlika između lobiranja i promocije NATO-a u Srbiji. Koliko sam razumeo, lobiranje je ljubav za pare, a promocija ljubav iz uverenja, ali ne nužno za džabe.

Zato me pomalo plaši ovaj medijski embargo prema Crnoj Gori, jer duboko verujem da odluku o pristupanju bilo kom savezu moraju doneti građani na referendumu.