Nije sprski ćutati

Tačno je da Srbija nije ljudski oćutala tri minuta koja su povodom cunamija bila utanačena za vascelu planetu, pa šta! Mi smo bili ona radio-stanica koja je puštala gnusni folk na dan Đinđićevog ubistva (ili sahrane? svejedno!), hajmo još korak dalje, mi smo bili političar koji reče da mu je baš milo oko srca što je Ćuruvija ubijen – ko može slobodnom pojedincu da propiše sućut, ko sme da se meša u posao muzičkog urednika nezavisnog medija, ko može Srbiji da na čitava tri minuta zapuši usta zbog kataklizme koja je zadesila tuđinski kontinent? Materijalna pomoć koju je Srbija poslala simbolična je, ali ne simbolična u smislu mala, nego malo dublje simbolična: zar da šaljemo pomoć šakom i kapom kao države koje imaju nečistu savest, koje takoreći jedva čekaju neku pošast a da ju nisu lično one baš i izazvale! Naša skromna pošiljka poruka je međunarodnoj zajednici da se sa njom ni izdaleka nismo iskusurali – nama su partizani oduzeli pivaru, zar mi da se prvi prijavimo za gradnju pruge Brčko–Banovići?!

Istina je da od privrednih delatnosti napreduju samo sportske kladionice i pauk, dakle, i da hoćemo, mi ne možemo da se isprsimo kao Kanada i SAD, ali u našoj suzdržanosti ima više gorčine nego siromaštva ili tvrdičluka.

Nije presudno to što se kataklizma desila na drugom kraju sveta, Evropi bismo poslali još manje, na nju gledamo kao na pokondirenu familiju koja znamo kako se obogatila a koja u svoje dvore prima sve osim nas! Znam te puško kad si pištolj bila, ta misao koju drugi jezici ne poznaju pomaže nam da u nesrećama koje tu i tamo zadese stari kontinent ostanemo mirni i dostojanstveni: evo sad su imali poplavu, vetruštinu, bilo je i nešto mrtvih, svi se nešto uzrujali, mi ništa.

I ne zato što bi nam u glavi bila slama a u srcu zloba, nego zato što smo kao narod previše patili, da, da, da smo prosto napaćeni bilo bi odlično, napatiš se i miran si, mi smo prepaćeni, to je kao kad pregladniš, vreme odmiče a ti nisi sve gladniji nego ti je svejedno. Što se videlo već na primeru Iraka. Ne da nam nije bilo žao, bilo nam je žao, ali je iračka tragedija stigla prerano, čekali smo da se svet našoj patnji pokloni, kad, nevolja već našla nove mušterije!

Naše khozhdenie po mukakh primetilo je nešto Rusa, Grka, Norvežana, Švajcarci su nam poklonili tramvaje a nisu zapeli da se demokratizujemo, Japanci isto pomogli mada su nas pomalo i uvredili obavezavši nas da poklonjene autobuse svako bogovetno jutro peremo… Čast dakle izuzecima, ali smo petnaest godina bili prepušteni sebi i prirodno je što baš mi brbljamo i pevamo dok svet po dogovoru ćuti, razumljivo je da materijalna pomoć koju država šalje bude ispod njenih mogućnosti! Žao nam je što su ljudi ostali bez bližnjih, bez kuća, bez vode, ali ćemo jednako da dižemo naše Stupove kao da se nije ništa ni desilo a međunarodna zajednica neka vidi šta će!

Kao narod nebeski mi se i ne merimo sa drugim narodima, mi se merimo sa prirodnim silama, što će reći da i na cunami gledamo sa izvesnom nazovimo je sportskom surevnjivošću: kad se dogodi prirodna katastrofa svet ju prima kao fatum, nauka za koju se izdvaja toliki novac nije bila kadra pa takoreći ni dužna da to predvidi, regionalni ili svetski seizmografski zavod nije bio vlastan da kaže štogod unapred, stvar se uzima zdravo za gotovo, dok se za poginule i streljane građane bivše SRFJ a koji su nusprodukt jedne društvene neminovnosti uporno traže krivci! Politiku dvostrukih standarda međunarodna zajednica pokazuje naglašenom brigom za žrtve (cunamija), dok se u slučaju Srebrenice i ovih nekoliko tobože masovnih grobnica pronađenih na našoj doduše teritoriji ta ista međunarodna zajednica okomila na počinioce, to je ono što nas boli, što nas dekoncentriše i suštinski ometa da sa ostatkom čovečanstva solidarno ožalimo žrtve cunamija! Da se prema nama nije postupalo tako kako se postupalo, na lice mesta prvi bi stigli naši lekari, časne sestre, epidemiolozi, ako bi svet ćutao tri minuta mi bismo ćutali nedelju dana! Ali, da smo se u Aziji istakli, kako rekoh, nekim bolničarima bez granica, specijalcima ili provijantom, priznali bismo da je ono što se nama desilo lanjski sneg, da ne kažem baš mačiji kašalj – potresenost je za zemlje koje same nisu bile potresane, dok mi kao prvopotreseni zadržavamo pravo da nam suzi samo jedno oko.

Otkad znam za sebe znam i za „sve na nas“, onda se ispostavi se da su zemljotresi i cunami u Aziji, uragani da su u Americi, poplave pak u Evropi! Takvo bezobzirno gaženje naše baštine naravno da u nama svaki put izazove nelagodu. U jednom momentu „sve na nas“ beše urodilo plodom, udariše na nas najpre naši moram reći derivati, narodi, hm, kojima smo dali sve, jezik, državnost, infrastrukturu, verolomnicima se onda pridružio tuđin koji nas je bombardovao, sebi još nismo dali četrdeset dana kad drugi narodi navališe da i oni u okviru svojih mogućnosti stradaju! Vidimo da se na njih se obrušila sila još veća nego što je na nas i voleli bismo da ih mi prvi uzmemo u zaštitu, makar i samo diplomatski, verbalno, ali kako da žališ others kad u tebi nešto uporno ponavlja: „A mi? A mi?!“

Najposle, nismo li vekovima vaspitavani da volimo i biramo smrt? Carstvo nebesko, bolje grob nego rob, glavu dajem, Krajinu ne dajem, teritorijalni integritet, ustavni poredak i društveno samoupravljanje braniću ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život! Nama je dabome žao što su ljudi nastradali, ali nam je još više žao što su pali nemajući ideale kakve smo mi imali kad smo ginuli; masovna pogibelj izvan NOR-a, u turističkome raju, zatekla nas je nespremne i, kad sve uzmem u obzir, dobro je ako se makar tu i tamo ćutalo, neko drugi da je bio u našoj koži sigurno bi ćutao još manje, još slabije nego mi.