Kako prepoznati pravi trenutak da se otvori problem Kosova? Na ovo pitanje ima mnogo dobrih odgovora. Pre svega problem je odavno otvoren i uglavnom već zatvoren, barem kad se gleda sa srpske strane. Ili, možete reći da je svaki trenutak dovoljno dobar, a najbolji je odavno prošao, opet sa srpskog stanovišta. Ili: zašto bi na srpskoj strani uopste otpočinjala ikakva prepirka na tu temu kad ionako neko drugi odlučuje o tome kad će i da li će problem biti otvoren.
U ovom trenutku Kosovo je teritorija koju su Srbi izgubili a Albanci još nisu dobili. Raskorak između formalnog i faktičkog stanja premošćuju međunarodne trupe i administracija UN-a. U smislu spora koji je zamrznut ali nerešen Kosovo liči na kiparski problem, iz čega bi se opet dale izvući različite pouke. Ako je Kipar podeljen već tridesetak godina, ako se ne nazire kraj mandata međunarodnih snaga koje razdvajaju Grke i Turke, to znači da bi i Srbi i Albanci možda mogli dugo da čekaju. Ali, na šta oni čekaju i s kakvim izgledima?
Albanci, kažu, čekaju da svet formalno prizna da je Kosovo nezavisno, to jest njihovo. U načelu, oni bi mogli da budu strpljivi jer vreme radi za njih, ali strpljenje nije najveća vrlina nacionalnih pokreta kakav je njihov. Mnogi od njihovih lidera sigurno jedva čekaju da potpuno preuzmu vlast i sve što uz to ide, a nevolja je što im na putu više ne stoje Srbi nego međunarodna zajednica koju ne smeju da ljute.
Sa stanovišta međunarodne zajednice, svejedno da li je ovaj slučaj više u nadležnosti Evrope ili Amerike, Kosovo još dugo neće zadovoljavati ni najniže standarde bezbednosti, što znači da protektorat ima da traje. Ali, sasvim je sigurno da niko na Zapadu ne misli da Kosovo treba da bude vraćeno pod kontrolu Beograda, već i zato što bi to nekako značilo priznanje da je intervencija NATO-a bila greška. Dakle, osnovna strategija bila bi da se stvari u pokrajini polako dovedu u red pa da se ona prepusti Albancima.
Deo te strategije je da se Srbima dâ vremena da se priviknu na promene i priznaju svoj istorijski poraz, pa da jednog dana, na nekoj konferenciji, mirno pristanu da se odreknu svojih formalnih prava. U tom smislu, bilo je logično očekivati da niko sa srpske strane još dugo neće želeti da sam pokreće ovo pitanje koje ne obećava ništa dobro i na kojem se sigurno ne dobijaju izbori. Trebalo je da Beograd ćuti, da gleda na drugu stranu, da priča o reformama i pravi se da ne primećuje šta se tamo događa. Zar nije normalno da političari izbegavaju da se suoče s porazom, makar i svojih prethodnika?
Premijer Đinđić je, dakle, svima pomalo pokvario igru kad je istrčao s predlogom da se razgovara o Kosovu. Koštunica se rutinski usprotivio, tek da nešto kaže, a uostalom on polako silazi s glavne scene. Njegova stvarna poruka je da je Đinđić rođeni izdajnik, pa i kad tvrdi da hoće da se bavi Kosovom, to je samo zato da bi ga što pre nekome prodao. Neka veruje ko hoće. DSS još dodaje da treba sačekati da država Srbija ojača pa onda pregovarati o Kosovu.
Verujem da će Srbija da jača, ali možda ne naročito brzo, a osim toga ne vidim zašto se ne očekuje da i Albanci na Kosovu neće naučiti da bolje vladaju sobom. Ako Srbija stiče poverenje sveta ne znači da su Albanci čvrsto rešeni da to poverenje sasvim prokockaju. To znači da strategija čekanja ne obećava uspeh, a izvesno je da bi se ovde radilo ne o godinama nego o decenijama. I ko god misli da bi Srbija u ovom slučaju morala da se ugleda na Nemačku koja je onoliko čekala na ujedinjenje, izabrao je skroz pogrešan primer.
Srbija će, po svoj prilici, svakako morati da čeka, jer sad niko nije spreman da se ozbiljno bavi Kosovom, naročito ne međunarodna diplomatija, ali baš zato Beograd treba da ponavlja da je u svakom trenutku spreman da se s tim suoči. A neprijatna suština problema je u tome da konačno rešenje gotovo neizbežno podrazumeva podelu Kosova. Srbija, naime, mora da dobije nešto za svoj pristanak da se sasvim odrekne većeg dela pokrajine.
Ovo je nešto što bi se Srbima dalo objasniti, mada sigurno ima još mnogo onih koji misle da se nipošto ne sme dati ni pedalj „svete zemlje“. Posle svega, biće da se većina naroda ipak malo okanula svetosti u korist profanosti. I Albanci bi morali biti spremni da trguju i daju deo teritorije za nezavisnost ostatka. Jedino međunarodni faktori, kojih se ta stvar najmanje tiče a najviše se o njoj pitaju, neće biti nimalo raspoloženi za takvo rešenje.
Etničko razgraničenje je nešto što u ušima današnjih Evropljana zvuči dosta užasno i sasvim neevropski. Kako objasniti nekome u Briselu da treba povlačiti neku novu granicu između naroda koji pretenduju da budu evropski, pristaju na sve uslove, prihvataju unapred sve evropske standarde, ne zanimaju ih nikakve granice, ali samo pošto se prethodno totalno odele? Za Evropu taj posao predstavlja istočni greh, onaj zbog kojeg je i rođena sama ideja zajedničke evropske kuće. A ovde se očekuje ne samo da se Evropa složi nego i da preuzme punu odgovornost za podelu Kosova.
Evropa će najradije prepustiti ovo pitanje sledećoj generaciji svojih vođa, ali to za Srbiju verovatno znači čekanje u predsoblju. S otvorenim sporom oko statusa Kosova neće nam biti otvorena baš sva evropska vrata. Ako stvarno namerava da gura ovu stvar, premijer bi morao najpre da podstakne raspravu u samoj Srbiji i da postigne makar delimičan konsenzus o tome da se Srbiji žuri. Zatim bi valjalo otvoriti direktan dijalog s kosovskim Albancima, a usput Evropi objašnjavati da podela Kosova ne mora da se shvati kao trijumf rasizma i netrpeljivosti, nego kao realističan kompromis koji treba da donese sezonu mira na Balkanu.
