Nevolje sa iskustvom

Lepo je misliti da iskustvo rezultira mudrošću, ali to – u najmanju ruku – nije uvek tako; mnogo je lakše dokazati da iskustvo proizvodi rezignaciju. Ili bar neka vrsta iskustva: iskustvo nemoći, hajde da to tako nazovemo. Nemoć može imati razne forme, ali jedna od najdepresivnijih je nemoć pristojnog ljudskog bića pred čistom, drskom, bezobraznom i vrlo sistematskom laži. Laži u čijoj je srži fundamentalna ljudska bestidnost, apsolutni nihilizam. Dobro oklopljena, fundirana, moćnim sredstvima prenošena laž je kao odlično čuvana tvrđava: ne možeš joj, bratac, ništa. Nikada, ili bar za dugo, dugo vremena. Naime, jeste negde utešno da i najjače tvrđave naposletku padnu, ali koliko nedužnih do tada mora da izgine opsedajući njihove zidine?

Priča o laži, ili o nihilizmu „post-istine“ kao totalnom projektu zamućivanja granica između stvarnosti i onog drugog, postala je globalna otkad živimo u bregzitizovanom i trampovanom svetu. „Amblematičan“ je momenat u kojem ona Trampova PR osoba, ili šta je već, upadne u nadgornjavanje s televizijskim novinarom koji je trampovce uhvatio u masnoj i presnoj laži (oko broja prisutnih na inauguraciji), pa mu spokojno kaže da to što su tvrdili, eto, i nije laž nego „alternativne činjenice“ (alternative facts). Stvar je, dakako, odmah globalno eksplodirala i sad se svi zgražavaju i ibrete, ali da vam kaže, dragi Ameri, neko ko u tim stvarima ima (žalosnog balkanskog) iskustva: oguglaćete brže i jače nego što sanjate. Ne svi, ali mnogi, verovatno većina. Bolji među vama i dalje će primećivati laž, ali će imati sve manje snage, a i sve manje prilike, da se s njom navlače i razvlače, između ostalog i zato što će laž postati toliko normalizovana da s tom poplavom niko neće moći da izađe na kraj. E, tog trenutka ćete biti prilično zadugo i prilično neopozivo poraženi. Ili možda nećete, hajde da vidimo i to; u svakom slučaju, mi ovde živimo u vašoj sasvim mogućoj i verovatnoj budućnosti.

Pogledajte samo koliko je neverovatnih, zaumnih, postiđujućih laži, krivotvorina ili nonsensa prosuto na Srbiju samo u poslednjih nedelju ili dve, i nikome ništa. Unutrašnji okupator srpskog društva, države, institucija i ogromnog dela javnog prostora naprosto je ozračio sve, a imunitet građanske većine na laž i ciljanu budalaštinu toliko je srozan da sada već gotovo sve može da prođe. Nije li ono kada ministar policije nazove žrtve fizičkog napada (na „Šljivančanin-tribini“ SNS u Beški) nasilnicima i napadačima, pa bogme i fašistima, sjajan primer orvelovskog novogovora u kojem istina i laž veselo i rutinski zamenjuju mesta bez da trepnu? Naravno da jeste, ali nije to ono najgore, to je još i pena dana. Gadnije je što se već sasvim spontano i samorazumljivo laže o društvenim i istorijskim procesima i epohama, i to se laže sasvim implicitno, a opet otvoreno i otrovno, bez potrebe da se išta „kvalifikuje“: dovoljno je upotrebiti određene termine, one koji su prethodnom termičkom obradom pocrneli do totalne ugljenisanosti.

Šta znači, recimo, insistiranje Vučićevo da su predsednički kandidati Janković i Jeremić „dosovski kandidati“? Vučić pri tome ne objašnjava šta bi to uopšte imalo značiti i zašto je to eventualno nešto loše. A ne radi to zato što mu to više nije potrebno: prethodna obrada tog termina dovela je do visokog stepena samorazumljivosti negativne konotacije jedne reči. Dakle, „dosovski“ kandidati, to znači: kandidati prošlosti i propasti Srbije, iz koje Mi sada nesrećnu Otadžbinu mukotrpno izvlačimo.

Nevolja je jedino u tome što ovakva interpretacija sadašnjosti i bliske prošlosti zalazi mašala duboko u ezoteričnu oblast „alternativnih činjenica“. Naime, činjenice koje nisu tako alternativne govore sasvim drugačije: Srbija devedesetih, ona kojom su vladali vučići, nikolići i dačići tokom svojih ranih radova, bila je zemlja koja je propadala i kopnila – rapidno, brzo, odlučno, radikalno, bez kompromisa. Nasuprot tome, Srbija dvehiljaditih, koju je iz rita i ruina preuzeo famozni DOS, bila je Srbija koja se oporavlja: sporo, kilavo, odviše kompromisno, ali ipak nedvosmisleno.

Projekat povratka na vlast jahača njene apokalipse postao je moguća, štaviše izgledna stvar tek onda kada su se „alternativne činjenice“ raširile iz geta postojanih pristalica starih i novih radikala, socijalista i sličnih i postajale sve prihvatljivije u (malo)građanskom mejnstrimu, pre svega u infantilno-narcističkom sloju tzv. razočaranih šetača, koji je kod nas dominantan oblik pretenciozne skorojevićevštine. Oni su, svesno ili ne, „normalizovali“ jednu radikalnu, totalnu, brutalnu laž; sve ostalo što je trebalo učiniti bilo je pitanje vremena.

Sada u toj laži, pardon, među tim „alternativnim činjenicama“ živimo. Vučić više ne mora mnogo ni da grdi one koje vidi kao potencijalnu opasnost. Dovoljno je da kaže da su oni „kandidati DOS-a“, i pavlovljevski refleks odgovarajuće izdrilovane tihe većine ostalo će obaviti sam. Tako izgleda život u okruženju u kojem laž više nije bizaran incident nego norma, merilo, pravilo, hegemon. Amerika je u tome još mlada, pa se čudi. Srbija je, šta da vam kažem, iskusna. A iskustvo, kažem, vam, ne donosi mudrost nego rezignaciju. Zato što laž mora da se suzbija dok je mala i slaba, a ne da se hrani i da joj se prinose žrtve, u nadi da će nekim čudom izrasti u nešto drugo, a ne u samu sebe. Kad poraste onda je kasno, ako ne zauvek, onda za mnogo, mnogo vremena.