Pršti, pršti bela staza, eto nama… koga, zapravo? Pamtim vremena kada je odgovor na ovu rimovanu pitalicu za svako(novo)godišnje zevzečenje sa decama bio prilično jasan i nedvosmislen, ali tome se i nije za čuditi – takva je to bila epoha, jedno prilično nadobudno Doba Rezolutnih Odgovora. Ipak, tada si – u relativnom, ali neuništivom sivilu uljuđenog socijalizma light – barem mislio da živiš u Najgorim Mogućim Vremenima, ergo, da će budućnost nužno biti „svetla“, ali ne baš u onom smislu o kojem su mantrali i trućali profesionalni Donosioci Svetle Budućnosti koji nas okruživahu. Avaj, posle se ispostavilo da istinska Gora Vremena tek dolaze, sa Deda Mrazom ili bez njega…
Kako god bilo, to sa Deda Mrazom i ostalim njegovim virtuelnim srodnicima pokazalo se kao prilično, jelte, ozbiljna ideološka zapetljancija, do te mere da bi možda i Skupština Srbije mogla da se umeša u problem, moguće s kakvom Rezolucijom o pomirenju, a bogme i izjednačavanju boračkih, imovinskih i penzionih prava Deda Mraza, Božić Bate i Svetog Nikole. Vi kanda mislite da se ja to malko šalim i da ovo bezbeli nije tema za odrasle i ozbiljne ljude, ali na vašem mestu ne bih baš hitao s tim: do kraja ovog teksta, svakakva će čuda još da iskliznu ispod Deda Mrazove kabanice.
U slobodarskom Kragujevcu, u samom srcu nepokorene Šumadije, ovih je dana došlo do ozbiljnog političko-filozofskog disputa: predstavnici nove lokalne vlasti saterali su u ćošak arhaične pristalice Deda Mraza i trijumfalno obznanili epohu Božić Bate. Nu, što slučilos? Kako izveštava „Politika (4. 1. 2005), deo nove vlasti rešio je da raskine okove zlih boljševičkih običaja i istera onog izlapelog laponskog dosadnjakovića (koji sigurno prima penziju od Kominterne), te da ga zameni likovima primerenijim „našoj tradiciji i svesti o nacionalnoj pripadnosti“. A opšte je poznato da mi nismo Laponci, ne? Naročito tamo od Kragujevca pa prema Lapovu. Enivej, građanin Jovan Pavlović Bojadžić, voljom Božijom i Narodnom potpredsednik Skupštine grada, objasniće nam bit problema: „Mi smo ove godine izbacili Deda Mraza iz upotrebe i sada koristimo (čuj, koristimo – op. T. P.) Božić Batu. (…) Kao mali morao sam da verujem u Deda Mraza, po direktivi. Ali, kad sam čuo da su ga izmislili komunisti u Rusiji, prestao sam da verujem. Božić Bata mi je svakako prikladniji.“ Ako mislite da je ovo bilo baš hevi, sačekajte da čujete pronicljive opservacije samog Veroljuba Verka SPO Stevanovića, trijumfalno izabranog gradonačelnika kragujevačkog: „Ma, kakav crni Deda Mraz! Ja verujem u Božić Batu. Deda Mraza su izmislili komunisti. (…) Deda Mraz nas je, između ostalog, odvojio od onoga što nas čini Srbima, a korenima može da nas vrati samo Božić Bata.“ Je li ovo dovoljno dobro? Samo naizgled, to jest dok ne čujete zveket britke misaone sablje stanovitog građanina Slađana Radovanovića, „glavnog stručnjaka grada za regionalnu i međuregionalnu saradnju“, takođe uzdanicu se-pe-oa: „U Božić Batu sam verovao i kao mali. U Deda Mraza nikada. Vaspitavan sam da je Božić Bata stvaran, a Deda Mraz puka apstrakcija. Laž je da on dolazi s neba. To je čista komunistička prevara.“ Bilo bi najekonomičnije da ovde okončam citatološki ciklus, ali nekako mi je žao da vas lišim umnog promišljanja Saše Milenića, „zamenika gradonačelnika i predsednika Gradskog odbora SPO-a“, koji je i opširan i neumoljivo argumentovan, akribičan i naučno zasnovan: „Ko je Deda Mraz – lično sam pitao vladiku Jovana, koji ga je demistifikovao u potpunosti. Naime, Holanđani su negovali kult svetog Nikole, a on je, malo iskvarenim engleskim, preimenovan u Santa Klous. Dakle, kanonizovani sveti Nikola je poslužio kao matrica za komercijalnu varijaciju lika Deda Mraza, iza kojeg stoji Koka-kola, industrija zabave i ostali deo svetovnih potencijala civilizacije Zapada. Deda Mraz u sebi sabira, očigledno, i konotacije nekih drugih likova. Prema mojim saznanjima, taj lik je kreirao, ili bar imenovao, za to zadužen organ komunističke partije Sovjetskog Saveza, a Božić Bata, koji postoji iznad tog miljea, u stvari je lik nastao po pučkoj etimologiji prvog stiha jedne popularne božićne pesme koji kaže ‘Božić Bata (dolazi) pa kuca na vrata’.“ Tako građanin Milenić, osim zlih boljševika (bajdvej, već zamišljam kako CK KPSS tajnim ukazom imenuje „referenta za Deda Mraza“!) u sveopštu antisrpsku i antibožićbatnu zaveru uvlači i pokvarene zapadnjačke kapitaliste, čime se bez po muke re-uspostavlja dobro znana neprincipijelna i bezbožnička komunjarsko-plutokratska koalicija protivu Svih Naših Tradicionanih Vrednosti.
E sad, šta je svemu ovome najfascinantnije? Do sada sam verovao da jedan od pouzdanih znakova nepovratnog „prerastanja kratkih pantalonica“ iliti naprosto Postajanja Čovekom jeste onaj trenutak kad (zgranuto) shvatiš da Deda Mraz ne postoji, a da od iste trajne egzistencijalne deficitarnosti pate i Božić Bata i sveti Nikola. U Kragujevcu, međutim, imamo četiri nesumnjivo odrasla građanina, i to na odgovornim položajima raspolaganja opštenarodnim resursima, koji javno priznaju da, ovako ili onako, veruju u Božić Batu. I šta sad da mi radimo s ovakvim, ničim neizazvanim kliničkim iskazima? Jedna je mogućnost da te ljude pošaljemo na specijalistički pregled, ali to je uzaludan trošak: nisu oni „ludi“, oni su samo normalni na jedan specifičan način, onaj koji detektuje i reflektuje patološke osobine jednog u kosmosu zagubljenog društva, zablesavljenog promenadom falš-ideologija XX veka. Jer, šta je poruka i smisao njihovih iskaza nego slogan „izaberi ispravnu iluziju“? Drugim rečima: okej, ni Deda Mraz ni Božić Bata „ne postoje“, ali samo za jednog od njih to treba reći. Juče za potonjeg, danas za prvog. I to je zapravo priča o srpskom „brodu budala“ u poslednjem veku: komunizam sa njegovom nepodnošljivom eshatološkom pretencioznošću, primitivni neopaganski nacionalizam, licemerno i odurno „slatko pravoslavlje“: sve te to nagoni, podgurkuje, navodi, pa bogme i primorava da izabereš svoj „murti-bing“, svoj ideološki opijat, da se odlučiš za podobnu varijantu ništavila. I tu nema druge nego svima odvratiti nepotkupljivom iskrenošću tek „progledalog“ deteta: nema Deda Mraza, nema Božić Bate, sami smo na ovoj ledini, samo nam se nadobudne budaline izmenjuju kao na vašaru, jer na vašaru ili panađuru zapravo i jesmo, i nikako da siđemo sa te vrteške!
