U novijoj političkoj i društvenoj istoriji Srbije izmenjuju se dva tipa mini-epoha, hajde da ih priručno nazovemo „sunčane“ i „oblačne“: u jednima, Vojislav Šešelj je veseo, zvonak, glasan, kočoperan, vickast, žovijalan, u drugima je mračan, jedak, agresivan, opak. Stepen vedrine epoha sam, dakle, odredio po Šešeljevim raspoloženjima, a ne „objektivno“: po ovom potonjem kriterijumu, periodi najsvetliji za Šešelja su najmračniji za Srbiju, i obrnuto.
E sad, još otkad se ono vratio iz Haga Šešelj je, mada je na početku delovao pomalo frustrirano, iz meseca u mesec sve bolje volje, a ovih dana je naprosto ekstatičan od bećarski dobrog raspoloženja – evo već šeruje i četničku muziku po Skupštini. Šta li nam to govori o stanju u Srbiji? I odakle izvire tolika euforija u ovog krepkog, živahnog starčića? Dobro, povodi za provod su lako raspoznatljivi. Prvo je Tramp Donald dobio predsedničke izbore kod dosadašnjeg prekoatlantskog Velikog Satane, a onda su mu – Šešelju, ne Donaldu – još i prineli sirotog Devenporta kao ritualnu žrtvu; kud ćeš bolje?
Ali, biće da je stvar šira od ovoga. Šešelj možda oseća da u dubljem simboličkom smislu tek dolazi njegovo vreme, mada smo mi ovdašnji naivno mislili da je nepovratno prošlo. Tačnije, Šešelj je dočekao da gleda kako se svet sve više šešeljizuje, od čega konkretan pojedinac s tim imenom i prezimenom možda više i neće videti velike i opipljive političke vajde, ali će dobiti zadovoljštinu kakva je data malo kome. Zato je bekrija tako veseo: ona obrnuta proporcionalnost između njegovih raspoloženja i objektivnog stanja stvari ostaje na delu, ali se više ne odnosi samo na Srbiju, nego se, takoreći, globalizuje. Ako to nije trijumf, ne znam šta je?!
Na ovom mestu ostavljamo Šešelja, on je svoju ulogu avangarde obavio. Mnogo se ovih dana, povodom Trampove pobede, ali i Bregzita, širom globalne medijske arene govorilo i pisalo o fenomenu „post-truth“ politike, dakle one koja je ne samo manje ili više „lažljiva“ (jedva da ima politike koja uopšte nije takva) nego je sa istinom i činjenicama – a kamoli s nastojanjima da se dotične meritorno tumače i suvislo upotrebljavaju – raskrstila na principijelnom nivou, one je ne obavezuju baš nikada i baš nikako, zapravo su samo smetnja. Ta i takva politika više se ne koristi tek pukim i povremenim prikrivanjem po neke za nju neprijatne istine kao izlazom u nuždi (što, rekoh, ponekad čini zapravo svaka politika, jer malo je svetaca u ovoj visoko profanoj delatnosti), nego se svesno u samom „fundamentu“ bazira na krajnje labavoj vezi sa stvarnosnom prozom „suvoparnih činjenica“. Silna je tinta – pardon, toner – prolivena u dokazivanju bezbrojnih petljavina „bregzitaša“ sa činjenicama, još više sa fantastičnim svetom Trampovih izmišljotina za jednokratnu upotrebu, ali eto, ispada da pretežniju polovinu biračke javnosti to baš i nije impresioniralo. Zašto? Zato što nisu prozreli laž? Možda, ali pre će biti zato što im sam koncept istine i laži deluje „staromodno“, iako toga verovatno nisu svesni. Kako ovo funkcioniše?
Uglavnom tako što je „javnost“ (a možda čak i „društvo“) kao singular nestala, ili je bar na putu ka izumiranju. S njom nestaje i ideja o relativno objektivnoj utvrdivosti „boljih“ i „gorih“ opcija za društveni interes, a na osnovu racionalnih procena baziranih em na ozbiljnom znanju i razumevanju društvenih procesa, em na čvrstom vrednosnom sistemu u čijem se središtu nalazi i puno uvažavanje prava drugačijih (pogleda, uverenja, životnih stilova i praksi) na legitimno postojanje. Umesto svega ovoga, stvara se bezbroj sićušnih, atomizovanih, međusobno nekomunicirajućih (osim eventualno u vidu razmene ritualnih uvreda) mikrojavnosti od istomišljenika koji utvrđuju jedni druge u predrasudama, istovremeno bildujući i osećanje moralne superiornosti u odnosu na sve druge („društvene mreže“ su idealni prenosioci svih ovih virusa). Negde na opozitnoj strani od ovih samoproglašenih Vertikala nalazi se figura zlog „establišmenta“, oličenog ne toliko u ovoj ili onoj ideologiji, partiji ili čak ličnosti, koliko u samoj činjenici sopstvene „etabliranosti“ koja je ukorenjena još u analogno doba relativno centralizovane i (meritokratski) hijerarhizovane prosvećenosti. Njoj se ne možete suprotstaviti činjenicama i znanjima – njima ona najčešće barata bolje od vas – nego samo kvaziemocionalizovanim diskursom otpora „malog čoveka“ famoznim, a bar napola fantomskim „otuđenim centrima moći“. Koji bar na savremenom evropskom zapadu i američkom severu više nisu dominantno konzervativni, nego liberalni, pa i otpor njima nužno dobija antiliberalnu notu, i tako posledično donosi prevagu konzervativnoj desnici. Dobro, ali gde je levica u svemu tome? Eh, levice nema nigde na horizontu, jer levica kojoj su liberali (a ne populisti, ksenofobi i slični opasni vašarski opsenari) najveći neprijatelji samo je skupina otužnih idiota, zadubljenih u svoj jalovi samoblud dok svet maršira na kvasinu. I strateški je saveznik svih post–truth (post)fašista.
Nego, kad smo već kod vašarskih opsenara, šta bi s onim virtuelnim „džakovima pokradenih glasova“ na kojima su izvesni Nikolić i Vučić onomade došli na vlast? Nikada ti džakovi nisu ni postojali, što smo uostalom znali, a znali su i oni, i baš ih je bilo briga: već su uveliko živeli u svetu nakon smrti činjenica. Dobro si ih obučio, dr Vojislave, svaka čast.
