Nedeljna porcija mržnje

Pronađoše li više tu krticu i izdajicu što je bolesno ljubopitljivoj javnosti ofirala onaj milion za onog našeg kulskog Bin Ladina što je tukao po Americi a zevzeči se (ili nas) po Srbiji? Ako nisu, bolje im je da obustave potragu. Jer to ionako više nije važno. Šta god da je bilo, teško da bi Hilari Klinton i ekipu odobrovoljili da se pesničavom nesmajniku sudi u Srbiji, bar ne nakon što bi ovi dočuli kako to radi naš Vrhovni sud. A kako radi? Pa, lepo: niži sud odrapi egzemplarnu kaznu fudbalskom huliganu Urošu Mišiću (poznatom kao Pravda-za-Uroša), a onda Vrhovni ukine presudu „zbog bitnih povreda pravnog postupka“. Evo, na primer, optuženom se nije verovalo na reč, a odma’ se vidi da je dečko dobar i iskren, bezuslovno voli sve ljude, biljke i životinje, naročito ako navijaju za Crvenu zvezdu. I čik neka sada neko kaže da stadionski vandali nisu veći pravni stručnjaci od tamo nekih nadrndanih sudija, koje bi – da je, ne daj bože, po njihovom – našoj zlatnoj kanibalskoj mladeži zabranile čak i da turaju službenim i neslužbenim licima baklje u usta?! Sva sreća da je tu Vrhovni, pa će Uroš na kraju da dobije Pravdu: recimo, dvanaest minuta uslovno, i još da mu se iz državnog budžeta plati odšteta što su ga sekirali. A možda ne bi bilo loše i da ga vanredno unaprede u Narodnog Poslanika, s doživotnom mega apanažom?! To je najmanje što možemo da učinimo za njega, nakon svega što je on učinio za nas. Kako to mislite – šta je učinio? Pa, isto što i Miladin, mada na domaćem terenu. A šta je to učinio Miladin? E, brate i prijatelju, takva se pitanja ne postavljaju – to ili znaš ili ne znaš… A ako ne znaš, bolje ti je da saznaš, nego da čekaš da te obaveste.

Kako god, ne bih se vraćao na ove (para)huliganske teme o kojima ovih dana ionako svi trube, da u zagrebačkom „Globusu“ nisam pročitao apsolutno zastrašujući tekst – nadam se, puku i neutemeljenu spekulaciju – o tome kako bi, koliko za godinu-dve, moglo da profunkcioniše nešto nalik na SFRJ fudbalsku „ligu šampiona“, uz dodatak u vidu klubova još nekoliko srednjoevropskih zemalja, tek da se Vlasi (osim Azema) ne dosete o čemu se radi. Nešto slično u košarci postoji već neko vreme, mišljenja o tome kako to radi i čemu služi su podeljena ali, kako god, košarka je ipak još dovoljno „komorna“ da se stvar da kako-tako podneti; ako, međutim, Dinamo ili Hajduk – jednom možda i Priština, ili kako se sad već zove najjači kosovski klub – postanu regularni gosti na ona dva topčiderska travnjaka, i ako Zvezda i Partizan budu regularno išli u Maximir, Poljud ili na Koševo, čuveni „zapadni Balkan“ neće nikada izaći iz psihoze (polu)ratnog stanja.

Pa čekaj malo, Pančiću, zar ne trubiš ti već silne godine o blagodetima integracija na ovom prostoru, zar se ne raduješ javno uzajamnim gostovanjima muzičara, filmadžija, pozorištaraca, zar ne promovišeš međusobno čitanje, objavljivanje, saizdavaštvo spisateljsko, zar ne potpiruješ saradnju duhom srodnih medija od Vardara pa do Triglava, zar ne ponavljaš opsesivno koliko je značajno da ljudi „na ovim prostorima“ putuju okolo, da sarađuju jedni s drugima, da se druže, čak i kad se ruže? Otkud sad takav otpor istoj toj raboti, ali na sportskom planu?!

Stvar je u tome da ova potonja paralela stoji samo kobajagi, a u stvarnosti je nema nigde. Ljudi koji, na primer, idu da slušaju Balaševića u Zagrebu ili Partibrejkerse u Sarajevu (ili pak Rundeka u Beogradu etc.), ljudi koji aplaudiraju Gavelli u Novom Sadu ili JDP-u u Rijeci, idu tamo jer ih vole; ne vole ih oni zato što su po nacionalnosti ovo ili ono, nego zato što cene njihovu umetnost: nacionalnost umetnika posve je irelevantna kategorija, u njoj nema ničega ni dobrog ni lošeg. Sa masovnim, populističkim sportom kao što je fudbal stvari stoje sasvim drugačije: vrlo bitan, i vrlo opasan deo publike išao bi da gleda utakmice gostujućih Dinama, Hajduka, Partizana ili Zvezde ne iz ljubavi prema bilo kome ili čemu (čak ni prema sopstvenom klubu ili fudbalu „kao takvom“), nego iz čiste mržnje, koju na stadionu mogu da ispolje orgijastički jako, ekstatično, i (videli smo bezbroj puta) bez ikakvih zakonskih posledica. Ta mržnja, dakako, nije zapravo usmerena prema onoj manje-više slučajnoj i zbrda-zdola skrpljenoj jedanaestorici razgaćenih trčkarala tamo dole, nego prema milionima nedužnih, prema svima onima koje bi ovi loptaroši u mudantama, kao, imali simbolički da reprezentuju: prema drugoj naciji. Ko kaže da nije tako, da „preterujem i generalizujem“, taj ili je naivniji čak i od onog Dafininog štediše koji je poslednji predao svoj ulog, ili ima neki pokvareni interes da se pravi da nije tako.

Fudbalske horde su skupine u kojima dominiraju nasilne i primitivne sociopatske ličnosti sa nesumnjivim fašističkim sklonostima, i drugi patološki tipovi koji nalaze neku perverznu nasladu u tome da ih se ljudi plaše. Tako je to, manje ili više, svuda u svetu, a tako je pogotovo na „zapadnom Balkanu“ koji još liže rane od pokolja iz devedesetih. Tim hordama ne treba pružati tako konjsku dozu „motivacije“ kao što bi bila regionalna liga, koja bi im Omiljene Neprijatelje dovodila stalno u goste. Osim toga, u nekim ozbiljnijim zemljama fudbalski huligani su tek nuspojava fudbala; ovde je obrnuto. Zašto? Zato što nikakvog ozbiljnog fudbala ovde odavno ni nema. Prisetite se imena većine klubova prvih liga Srbije, Hrvatske i Bosne, i umrećete od smeha. Zato imam jedan konstruktivan predlog: da se Marakana, Stadion JNA, Maximir, Poljud i sve po redu, sve do igrališta BSK-a iz Bavaništa, lepo preoru, pa da se na tim placevima sagradi nešto pametno i korisno. Pošto, avaj, znam da će moj briljantan predlog biti odbijen kao „ekstremno rešenje“, prihvatiću i utešnu nagradu. A šta bi to bilo? Da se i ovde pod obavezno usvoji praksa švedskog kluba Hammarby. Oni su smirili svoje huligane tako što im dozvoljavaju ulaz na stadion samo ako su u pratnji sopstvenih majki! Zamislite samo tu neodoljivu idiličnu scenu: bilmez, pa keva, pa bilmez, pa keva… Ale, aleee!